Analiza Seoba 38s73

СЕОБЕ- МИЛОШ ЦРЊАНСКИ Мађарска – Аустрија – Немачка – Француска (1744-1945) Великој сеоби Срба на простору Аустроугарске предходио је почетак Великог бечког рата 1683, чији је повод неуспела турска опсада Беча. Потом је уследила аустријска контраофанзива. Освојена је Славонија и Београд а Срби су самостално ослободили Мачву, Источну Србију и продирали су све до Новог Пазара. Међутим, од 1690. долази до преокрета у ратовању, односно умире аустријски генерал Пиколичини и Турци организују противудар. Срби су имали два избора: или остати и трпјети турску одмазду или ићи у неизвијесне сеобе. 1690. одржан је црквено-народни збор код Београда. Одлучено је да аустријски цар Леополд буде признат и за српског владара и да рат буде настављен али са територије Мађарске. Цар је то одобрио и у августу, 1690, патријарх Арсеније III предводио је око 60 000 душа преко Саве и Дунава. Срби су углавном населили јужну Мађарску а негдје су на сјеверу продрли све до Будима и Сент Андреје. Србима је гарантована црквена аутономија али су они били изложени свакодневним притисцима унијаћења. Занимљиво је напоменути да сеобе српског народа нису привукле пажњу наших писаца у тој мјери да су им посветили своја књижевна дјела. Први је Црњански исказао интересовање за те догађаје ♣♣♣♣♣♣ Црњански се одлучио да напише ''Сеобе'' након читања ''Мемоара'' Симеона Пишчевића. Пишчевић, родом из Шида, као тринаестогодишњи дјечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и, у војном чину напредовао до генерал –мајора. Међутим, Пишчевићево приказивање сеоба било је мемоарско приказивање човјека који стиче славу у каријери без неких субјективних освјетљења несрећне позиције српских ратника који војују за туђе интересе, док Црњанског интересује појединац који као неки заступник разочараног је у сталној борби за самоодржање узнемиреног народа, и који све теже спознаје трагику положаја себе и свог ратничког народа. Ту сложену улогу најамника – официра, који води веће или мање групе Срба војника у ратове и у сеобе, све у нади да ће изаћи из таме, из несреће, да ће пронаћи свој прави завичај Црњански приказује у својим романима о сеобама. ♣♣♣♣♣♣ • САДРЖАЈ: роман почиње у пролеће 1744. одласком Вука Исаковича на војну, а завршава се почетком лета 1745. његовим повратком. То је једна мучна година за све – и за оне који су отишли, и за оне који су остали, и постаје симбол не само живота приказаних личности него и читавог народа, а и даље, људског живота уопште, који се показује бесмислен, јер је проживљен по туђој вољи и за туђ рачун. И то трагично осећање узалудности и празнине  један је од главних мотива који носе роман. • Права садржина ове књиге  песничка обрада једног осећања живота, коме су повест и појединости само средство којим се уметнички обелодањује • не говори о пресељењу Срба, већ је слика једнога за историју неухватљивих стања: сналажења масе у новој постојбини и организовања новог живота и њене историји у њој. Без датума, без факата, без видних и знаменитих збивања ти тренуци ројења за историју остају невидљиви; што се огледа и на кају ИИ књиге Сеоба, где се консататује како историја памти само грофове и генерале, а поједице и њихове мале судбине не регистурје...

• разградња мита: * о брачној верности *о ратнику повратнику • 2 паралелна фабуларна тока: та два света се привлаче и одбијају * мушки свет – свет униформи, рата * женски свет - кућа • Тема: бесмисленост ратовања (модификовани топос пута) • 2 контекста сеоба: *историјски – национална судбина - не налажење егзистенције *метафизичко универзални - човеков усуд трагања за оптималним • појам једног непрекидног кретања, једног непрестаног узнемирења и несређености, једне немоћи устаљивања која су обележја хаотичних стања • Како Вук тако и њ најдражи, и пук, и читав народ, није знао ни куда ће ни шта ће. "Морао је сваки час да иде онамо куда није хтео" * отићи ко зна куда – је рефрен сваке мисли Павла и Вука – такође "збогом, идем да оздравим" Дневник о Чарнојевићу • Сеобе су исто толико стање једне унутрашње нагонаске потребе, колико и стање нужде. То је један омађијани круг у коме се тај свет непрекидно врти, један бесциљан пут у празно, који рађа и одржава притисак трагичног осећања несмисла и узалудности. Оно је оличено у лику Вука Исаковича * "Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе до сада непосматране" Објашњење Суматре * остављајући своја села остављао је све што му је било разумљиво у видљиво, да зађе у тај свет неразумљив и недокучив • Бег из стварности – Русија * Русија му се чињаше као неко надземаљско царство као велика, непрегледна, зелена пољана по којој ће јахати • Последњи пасус Сеоба – противречје = отићи и остати • Илузија документарности – постмодернизам • Симболика имена: Аркадије (Аркадија – митска рајска земља) – Вуков слуга (вук – анимално) Ананије (сводник рођених ћерки) – Аранђелов слуга (арханђел – тас) Дафина (ловор) – Аранђел = гробљанска атмосфера (отворен сандук са њеним стварима, завијање ветра) Стана (Аркадијева жена – вара га) – та кућа је оличење земаљског раја • Вук: меланхоличан дезулизионирани сањар нехерој – неамициозни професионалац * пред полазак растаје се од драге (Хектро – Андромаха) * драма национа - немир бића које лута – Павле и Вук Исакович * добар љубавник – национална особина *прошлост јесте оно што више није, али је некада било. Ипак, приликом маскараде с Принцезом од Виртемберга, које се Вук клони, доводи се у питање и оно што је било – негација је потпуна – ни оно што је било не може остати неизмењено. Тренутак поновоног сусрета прошлост не оживљава, већ уништава *Досада у њему спаја постојање и ништавило – ту је жив, али ипак не живи. Једино што је у њему витално јесте жудња, дневни снови • Безнадежност и нада Вука Исаковича појављују се изражене истим реченицама у почетку, у току и на крају романа, и то понављање симболизује не само безизлазно кружење његове незасићене жудње, већ и огромно кружење којим се живот враћа и понавља у безизлазности али и неисцрпном обнављању. Састав, па и значење романа, то је бесконачни плави круг и она звезда коју Вук види у сну, и коју Аранђел угледа у Дафинином погледу на самрти • ВУК ИСАКОВИЧ  НЕМИР, ХАОС, НОМАДСКА ИСКОРЕЊЕНОСТ – идеална и спиритуална инкарнација психологије бунила. Живи фантом, моћна слика свог народа

•

•

• •

•

•

и лирска синтеза његовог психолошког хаоса. Оличава немирни нагон за покрет, израз је анархичне потребе за променом, носилац старинске, атавистичке ратничке воље АРАНЂЕЛ ИСАКОВИЧ  МИР, СТАБИЛНОСТ, ОРГАНИЗАЦИЈА, УКОРЕЊЕНОСТ – трговац, богаташ, спахија, господар живота и људи. Он се утврђује и из њега проговара нагон заустављања и сређивања судбине. Стваран је и разуман, за њега живот нема смисао само у резултату – из њега говори инстинкт производње. Он је сав од стварности и реалан је у нагонима, у пориву, и по свом карактеру. Цео његов психички механизам уочава се у односу према Дафини. ГОСПОЖА ДАФИНА  ОГЛЕДАЛО СУДБИНА ДВА БРАТА – Браћа су контрастирани и у односу према њој  ВУК: спиритуална љубав; АРАНЂЕЛ  чулна потреба, плот, пожуда. За Вука она је мање значајна као животна потреба, и оне је лако жртвује немирним нагонима лутања, али му више и етеричније вреди у животу, да му најзад остаје само као треперење једног сна – зато ју је и напуштао, јер је свуда могао да је носи као то треперење. Аранђелу она не значи ништа спиритуално, и он је за њу везан само ланцима њене замамне физике, као жеља чула, а тако му је и ишчезла. Она за њега изван физичког акта није ни постојала, али му је постала стварно све. Он ју је стекао срачунато као и у било ком послу присвајања кућа и земље. Као тековину, као имовину. Њена смрт је за њега не само бол као осећање и душевно лудило, већ страховита катастрофа у животном подузећу * ДАФИНА  она је дата као ЖЕНА: анђео и утвара, њен лик је фини поетски каприс, дата је као икона. Она више лебди него што егзистира, и назире се као жена из сна и из никада остварене жеље, кроз све њено психолошко, од најузвишенијих полета у плаветнило, до перверзне чулности, у контрастном сплету хладноће облика и држања и страственог сензуализма. Проста и загонетна, сва од супротности и прозрачних тамнина, паучинасто уобличена, она је снага која фатално улази у живот два човека и сваком на свој начин значи смисао. Црњански ју је дао неодређену, неухватљиву, лелујаву, а ипак стварно и дефинитивно пуштену у живот. Наслови: чине песму: БЕСКРАЈНИ, ПЛАВИ КРУГ. У ЊЕМУ ЗВЕЗДА ОДОШЕ, И НЕ ОСТАДЕ ЗА ЊИМА НИШТА. НИШТА ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛАЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН; ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕНИМ КОРАКОМ ПОГИНУ, ЗАКОРАЧИВШИ У ПРАЗНИНУ, ПО ТУЂОЈ ВОЉИ И ЗА ТУБ РАЧУН ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА, ТАКО ДА ЈЕ МОГАО ДА СЕ ВРАТИ И ДА СЕ ПОЈАВИ, ПРИ УЛАЗУ У СЕЛО, НА ДРУМУ, НА ИСТОМ МЕСТУ, ГДЕ СЕ РАСЦВЕТАН ЈАВЉАО, У ПРОЛЕЋУ, ПРВИ БАГРЕМ БЕСКРАЈАН ПЛАВИ КРУГ. У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА Бескрајни плави круг – на јави мутна, кишна свитања *Фигура бескрајног плавог круга и звезде  није само утопијска слика на хоризонту Сеоба. То је и поетичка фихура усамљености јунака, одељености од света и живота, и представа нечег неприказивог – модел модернистичке уметности. Тај круг гради композициони прстен романа и својеврсна је слика самог романа. Усамљеност јунака и утопијска представа показују поетички распон романа. Оно што представља идеални завичај и жељено прибежиште, истовремено јесте и положај јунака у свету – раскол живота за који је човек рођен, и онога који напросто живи као празнину Даљина – извор светлости, лакоће прозрачности ПОГЛЕД У НЕБО И ОНОМ НАД СОБОМ - ОДУХОВЉАВАЊЕ

* Црњански никад не заборавља небо и видик (Сеобе, Дневник о Чарнојевићу "..ја љубим небо..") – луталица и простор који га мами ту су заједно * покрет ка небу покрет је ка нечему ванредном, надземаљском, чистом, светлом, непролазном (Аранђел – када се дави баца поглед ка небу..) (да се стрмоглавим у ваздух, где више ништа не боли.. Љубав у Тоскани) * исто обећавајуће небо види Вук Исакович при крају живота и војевања када га мучи болест, старост, љут што није унапређен, што му војска гладује. Стигао је где и Павле Исакович ".. увидео је да је постао смешан и узалудан.." * осујећено биће, осећајући се преварено, пружа руке за нечим светлим, надземаљским, за оним једним за чим читавог живота трага * негде мора да има нечег небесног за њега * Висина= чистилиште – развенчавање од земље и историје * Данте – од најнижег до висина (Божанствена комедија) где је станиште Бога и блажених душа *Звезда, голуб, облак и дим – метафорички су знаци његове психологије сна, мистичне настројености. Он је носилац дубоких словенских нагона расе. Недокучни крај његових погледа је у Русији, коју види као сан, без јасних појмова о њеном смислу, као зрак, апсолутно пространство и слободу, као рај, као једну велику непрегледну зелену пољану на којој ће јахати. Српство се јавља као бедем одбране сопства у туђини, у којој нема корена, па се зато гледа у даљину. Нихилизам  мистични нагон бежања, сељења, незаустављања – елемент анархије • Сеобе су пуне звукова – петли, вране, пси, топот копита, зуби који шкрипе • природа је пуноважни суделовач у садржају романа. Она га допуњује, тумачи и сугестивно оживљава. Вук Исакович добрим делом своје доживљаје еманира у природу и пејзаж, а то је срце ове књиге. • Сцена шибања кроз цео пук – снажна суровост = Радисав са Уништа

ДРУГА КЊИГА СЕОБА

Tek uzeta zajedno, dva toma Seoba, predstavljaju celinu. Kod Crnjanskog je uvek bila jasna težnja da se čovek stopi sa prirodom i kosmosom, da tako prevlada sopstveno Ja, a ona se ogleda i na kraju druge knjige Seoba. Tu se pojavljuje apsolutno jedinstvo sveg živog u prirodi i kosmosa: sve je jedna jedina golema zajednica u kojoj pojedinac mora da je potčinjen kolektivu kao zrno peska moru peska

Celokupna struktura drugog dela romana usredsređuje se oko lika glavnog junaka, Vukovog posinka Pavela Isakoviča. Dinamičku okosnicu metafizičkih linija druge knjige predstavlja Pavelov put u Rusiju. Njegovu filozofsku dinamiku u prvom redu čini izvesna razlika, odnosno izvesna nepodudarnost između želja i namera Pavela Isakoviča i njihove realizacije. To se može reći kako za onaj deo radnje koji setiče Pavelovih nastojanja da do Rusije dođe, tako i za onaj deo koji se odnosi na Pavelov boravak u Rusiji i njegov napor da tamo nađe ono za čime je žudeo Što se tiče prvog dela Pavlove odiseje, u njemu se mogu razlikovati dva značajna dramska čvora: boravak u Beču i Tokaju i susret sa porodicom Božič. Međutim, kao što znamo, Pavle je postavio sebi za cilj da stigne u Rusiju i s tačke gledišta tog njegovog cilja, boravak u Beču i Tokaju predstavlja nešto sporedno. Ova dva mesta su za glavnog junaka -- ili bi bar trebalo to da budu -- samo prihvatne stanice na jednom dugom i napornom putu. U stvari, Pavel Isakovič je zamišljao da neposredno i bez ikakvih skretanja dospe tamo kuda ga srce vuče. S obzirom na to, Pavlov boravak u pomenutim gradovima predstavlja veliko odstupanje od njegovih planova i želja. Glavni junak tek posle čitavog niza peripetija stiže u Beč, s namerom da preko ruskog poslanstva ostvari svoju davnašnju želju. Ali suprotno svemu što je očekivao on se, upravo zahvaljuju ći tom istom poslanstvu koje je trebalo da ga prebaci u rusku zemlju, upliće u planove carske obaveštajne službe. Sticajem okolnosti, Pavel Isakovič tako dolazi u položaj da se bavi nečim o čemu nije ni u snu mogao sanjati. Za račun već pomenute obaveštajne službe, Pavle sada ispituje namere jedne grupe Crnogoraca, koja pod rukovodstvom vladike Vasilija, takođe kreće tamo kuda je krenuo i on sam. Vrhunac nesklada između Pavlovih predviđanja i njihove realizacije predstavlja njegovo vraćanje u onaj grad iz koga je i počeo svoj daleki put. Pavel Isakovič u svojstvu ruskog obaveštajca ponovo dolazi u onaj isti Temišvar u kome je ranije bio zatvoren zbog pobune protiv austrijskih vojnih vlasti. S tačke gledišta Pavlovih planova, boravak u Tokaju je, takođe, na svoj način svedočanstvo o nesrazmeri i nepodudarnosti između čovekovih želja i njihovog ostvarenja. Prvi predstavnik ruskih vlasti sa kojim se Isakovič tamo sreće, ruski oficir srpskog porekla, činiće što može da glavnog junaka zadrži tako reći na domaku cilja kome ovaj teži. Pavel Isakovič je očekivao da Tokaj bude sigurno pribežište na njegovom putu, pribežište iz koga će se, najzad, posle toliko muka, prebaciti u veliku pravoslavnu imperiju. Međutim, upravo onaj od koga je Pavel Isakovič očekivao da će mu najviše pomoći pri prelasku u Rusiju, onaj kome je, uostalom, bila čak i dužnost da mu u tome pomogne, pokazuje se kao ljuti i uporni neprijatelj Pavlovih zavetnih želja. Tako je i u Tokaju glavni junak doživeo nešto sasvim suprotno od onoga za čime je težio i čemu se nadao; sasvim u duhu one ideje po kojoj se čovekove želje i nade nikad ne mogu ostvariti u svetu onakvom kakav on jeste. Susret sa porodicom Božič takođe otvara problem odnosa između Pavlovih težnji i njihovog ostvarenja. Štaviše, ovaj susret možda najreljefnije ističe metafizičku dramu Isakovičevog putovanja. Susret sa porodicom Božič doprinosi da se u Pavlu Isakoviču već pri polasku u Rusiju učvrsti uverenje da je čovekovo stremljenje ka nekom višem cilju jedno, a stvarnost u kojoj taj cilj treba realizovati

nešto sasvim drugo. Zahvaljujući majoru Božicu, a naročito njegovoj ženi i ćerki, glavni junak, bez svoje namere i želje, dolazi u takva mesta u kojima nije ni slutio da ikada može biti. Tako, na primer, putujući u Rusiju »jego blagorodije, čestnjejši Pavel Isakovič ritmajstor novouspostavljenog polka sirmijskih husara « stigao je čak i u Gran, »varoš u koju nije bio pošao. U kojoj nikada nije bio. U koju se nikad vratiti neće. Na još karakterističnije, a svakako i pomalo tragikomično, odstupanje od svojih planova i želja Pavel Isakovič bio je prinuđen pod uticajem, ili bolje rečeno pod pritiskom, gospože Evdokije Božič i njene ćerke Tekle. Glavni junak, po zamisli piščevoj, prilikom svog putovanja u Beč, mora sve vreme da se bori sa otvorenim ljubavnim ponudama ženskog dela porodice majora Božica. Već na samom početku puta u Beč gospožica Tekla pokušava da od Pavela Isakoviča, koji je krenuo u jedan veliki nacionalni poduhvat, načini svog ljubavnika. To je, razume se, moglo samo značiti da bi se Pavlovo putovanje -- da je samo popustio dražima owe gospožice moralo završiti još i pre nego što je započelo. Gospožica Tekla zahtevala je, naime, da se Pavel Isakovič odrekne svih svojih planova i želja i ostane u Beču sa njom, u ulozi srećnog i neočekivanog supruga. Sa Pavlove tačke gledišta teško se moglo zamisliti veće i teže odstupanje od njegovih namera nego što je ovo koje mu je sudbina nagovestila u liku gospožice Tekle Božič. Na još veće muke stavila je Pavela Isakoviča majka gospožice Tekle, gospoža Evdokija. Njoj je čak pošlo za rukom ono što njenoj ćerki nije. Suprotno svim svojim namerama i planovima, Pavel Isakovič postao je ljubavnik supruge majara Joana Božica. Štaviše, pod uticajem gospože Evdokije, Pavle Isakovič našao se neko vreme u položaju velikosvetskog ljubavnika koji, kao što je to već red, odlazi u kuću prevarenog muža, ćaska sa njim, pa čak i obeduje u njegovom društvu. Druga jedna metafizička dimenzija koju implicitno sadrži Pavlov put u Rusiju je dimenzija slučajnosti. Skoro sve ono što se događa junaku Miloša Crnjanskog moglo je i da se ne dogodi, ili bar nije u sebi imalo dovoljno nužnosti. Tako, na primer, gospoža Evdokija Božić saopštava glavnom junaku da su se njih dvoje sreli samo pukim sticajem okolnosti. Major Božić je, u stvari, trebalo da otputuje dva dana ranije no što će Pavel Isakovič doći, i tek je na silno Trandafilovo navaljivanje odustao od te svoje namere. A da je gospoža Evdokija krenula onda kada je bilo predviđeno, čitav niz događaja, toliko značajnih i neprijatnih za glavnog junaka, jednostavno se ne bi ni odigrao. Saznanje da je njegova sudbina umnogome zavisila od toga što jedna žena slučajno nije otputovala onda kada je trebalo da otputuje, poražava Pavela Isakoviča i utvrđuje u njemu zaključak da u svetu sve zavisi od nekakvog udesa, u kome nema nikakve duboke, čvrste i logične veze. Objektivne dimenzije Pavlovog puta imaju i svoj subjektivni ekvivalent. Ako se sve dešava protiv naših namera, onda čovek ne može znati šta ga čeka. Ne postoji način da se dokuči ono što u sebi krije budućnost. Nemogućnost predviđanja treći je zaključak koji se nameće iz onog što se zbiva sa glavnim junakom, prilikom njegovog putovanja u Rusiju. U jednom od svojih filozofskih trenutaka Pavel Isakovič ima utisak da je »muva u mreži nekog pauka«. Taj utisak predstavlja prirodnu posledicu svih onih peripetija kroz koje na svome putu prolazi glavni junak. Pavlovo iskustvo je zapravo jedan oblik saznanja o čovekovoj nemoći, čovekovoj prepuštenosti nekim silama, koje u sebi nemaju nikakvu unutrašnju, logičku nužnost. Da bi imaginarna istorija glavnog junaka imala potrebnu obuhvatnost, valjalo je pokazati da ono što se Pavelu Isakoviču dešava nije nešto usamljeno, pojedinačno i specifično. Stoga je pisac smatrao za potrebno da u strukturu romana uključi i povest o sudbini gospodina Georgija Trandafiloviča. Gospodin Georgije Trandafil pojavljuje se pred Pavelom Isakovičem kao oličenje jednog optimističkog i prakticističkog pogleda na svet. Optimizam Trandafilov toliko je radikalan da se svojom radikalnošću može uporediti samo sa čuvenim lajbnicovskim optimizmom. Po mišljenju gospodina Georgija Trandafiloviča »ništa na svetu nije teško i sve se na svetu može udesiti kao u svatovima«. Međutim, Trandafilov optimizam je optimizam naročite vrste. Trandafil, u stvari, na jednostavan i priprost način formuliše svoje iskustvo praktičnog i preduzimljivog čoveka, koji se dobro snalazi u

svetu u kome živi. Deviza gospodina Georgija Trandafiloviča bila je: »Sve se može kad se hoće. I kad se ima para.« U početku, Trandafilova realistička ideologija izgleda čitaocu kao savršena garancija uspešnog i srećnog življenja. Trandafil deluje kao večito nasmejani čovek koji »sve može« i »sve zna«. Pa ipak, kada se Pavel Isakovič vratio Trandafilovoj kući u Budim, zatekao je tamo, umesto veselja, »kuknjavu kao na parastosu«. Trandafilovu ženu, gospožu Femku futoškinju, odveo je Brkič, kalfa iz komšiluka, a da on, Trandafil, nije znao »kud odoše, ni gde su, niti kad su počeli da se lolaju«. Posle izvesnog vremena, gospoža Femka se, doduše, vraća svome mužu i pisac ostavlja Pavela Isakoviča da dugo živi u uverenju kako je gospodin Georgije Trandafil na kraju najzad ipak našao sreću i smisao života. Tek mnogo kasnije, u Rusiji, Pavle sasvim slučajno saznaje da je sreća Georgija Trandafiloviča bila kratkog veka. Gospoža Femka je opet napustila svog optimističkog supruga, i to ovoga puta sa mladim, lepim »barbirom« Mijom Pačičem, koji je »dolazio subotom Trandafilu da ga mije i frizira«. Piščeva ironično intonirana stvaralačka mašta htela je da njegov junak, upravo trenutak pre nego što će saznati za novu porodičnu tragediju gospodina Georgija, pripoveda o tome kako je »u Budimu, proveo leto, u kući jednog sretnog čoveka, počtenorodnog Trandafila, koji ima vrlo ljupku futožanku za ženu. Nikad nije bio u veselijoj kući, nego toj, a nikad nije video ni veseliju suprugu, nego što je gospoža Femka Trandafil« Međutim, metafizički značaj epizode sa Georgijem Trandafilovičem je pre svega u tome što ona pokazuje da sreća, strogo uzev, ne zavisi mnogo od subjektivnih mogućnosti čovekovih. Nevolje Pavela Isakoviča još se mogu objašnjavati njegovom nesposobnošću da se u životu efikasno bori za svoje ciljeve. Nesklad između Pavlovih želja i njihovog ostvarenja može biti protumačen i kao posledica neke Pavlove subjektivne nemoći. Upravo zato trebalo je pokazati da i jedan tako sposoban i vest čovek kao što je Georgije Trandafilovič nije u stanju da taj nesklad izbegne. Čak i sam gospodin Georgije, sa svom svojom snalazijivošću i veštinom, ipak je samo muva u mreži nekog pauka. Misao o apsolutnom neskladu između ljudskih težnji i sveta u kome te težnje treba da se ostvare, dalje se potvrđuje kroz Pavlovo iskustvo u zemlji za kojom je toliko čeznuo. Tiho svodeći bilans svog bavljenja u Rusiji, jednoga dana avgusta meseca u Kijevu, Pavel Isakovič -- sada već Volkovič, kako primećuje pisac -- sa gorčinom je pomislio da se i to »sve zbiva drugače nego što je očekivao«. Jer ono što je sebi Pavel Isakovič »nazidao, za to vreme, u vetar, eto, sve se ruši«. Evo, na primer, kako Pavel Isakovič vidi tragediju svoje porodice: »Petar od ljubomore, sramotne, eto, kao ludi, gubi sve što mu je žena imala, a Varvara je došla da neko polumrtvo dete mužu rodi. Đurđe se promenio sav, za viši čin oficirski, valjda bi i decu i ženu ostavio. Ana će do smrti za ljubavlju žaliti i za svojom Agripinom plakati. A Trifun, strele ga, matorog, ubile, onako dobar otac, onako prosed, poštovan, sav se poajgirio na putu u Rusiju«. »Jesu li se obukli u svetio oružje, i vratili se, u oklopu, srebrnom, na ratišta svoje zemlje, pobedonosni kao arhangeli? Vraga! Dođoše ovamo u gomilici, odrpani kao prosjaci. Vitkovič, eto, brigadir, a čeka na platu, osam meseci. Niko ih, međutim, ovde, u Kijevu, za Serviju ne pita. (...) Čak se i to šapuće, da će knjaz, veliki, Petar, prajski da ih komandira i da će ih prajskom kralju odvesti