Goran Marjanovic - Kvantna Nelokalnost Teslinih Talasa.pdf 5o2j3b

Kvantna nelokalnost Teslinih talasa Datum postavljanja:Mon Jan 06, 2014

Dipl. inž. Goran Marjanović: Ovaj tekst ima za cilj da ukaže na sasvim nespornu saglasnost koncepcija Nikole Tesle i njegovih eksperimentalnih rezultata sa onima do kojih su došli i drugi, savremeni istraživači, potpuno nezavisno, geografski i istorijski potpuno nepovezani, što ukazuje na moguću, i vrlo verovatnu istinitost svih njihovih razmišljanja, reči i poruka. U tekstu su dati vrlo čvrsti argumenti kojima se značajno Reafirmiše delo Nikole Tesle ukazivanjem na činjenicu da je koncepcija «prostornog toka» N.A. Kozyreva srodna strukturi Teslinih Ne-Hertzijanskih talasa. Istraživanja S.M. Korotaeva, potvrđujući koncepcije “prostornog protoka”, mogućnost trenutnog prenosa signala i njihov transfer talasima ne-elektromagnetne prirode – zapravo afirmišu ideje Nikole Tesle o luminoferoznom etru, Radijantnoj energiji Sunca, njegovim “Ne-Hercijanskim talasima” i nadsvetlosnim brzinama … Šta više, ovim radom je pokazano da su koncepcija «Mikroleptonskih polja» A.F. Ohatrina, «prostornog protoka» Nikolaja Kozyreva i Nehertzijanski talasi «luminoferoznog etra» Nikole Tesle i «Teslini Talasi» Modela KGE – toliko «isprepletene» da im se svojstva, osobine i parametri koji ih karakterišu – gotovo ne razlikuju. Mene, kao autora Modela Kvantiranih gustina energije, posebno raduje saglasnost vrednosti predefinisanih Modelom i niza parametara dobijenih eksperimentalnim merenjima što direktno potvrđuje ostvarivost SVIH Teslinih ideja, koliko god one bile kontroverzne sa aspekta klasične nauke, čineći ga istinskim Nučnikom budućnosti ! Prema raspodeli Stabilnih objekata u Modelu KGE Kvantiranih Gustina Energije http://kpv.rs/?p=2253 /1/, Čovek je smešten u domenu ”Makrosvemira” i to – gle slučaja – baš u tački zlatnog preseka, na apscisi Energija/Prostor dijagrama između ordinate i oblasti ”crnog” (tj. oblasti maksimalne gustine energije). U ovom delu Realnosti opisane Modelom, vladaju sile koje mogu da se mere (tzv. elektroslaba i gravitaciona interakcija), događaji mogu da se izračunaju i predvide na osnovu našeg iskustva, odnosno zakona koje smo spoznali tako da uzrok uvek prethodi posledici a univerzum, svet u kojem živimo, je sastavljen od zbira manjih, međusobno odvojenih delova. Taj deo Realnosti u koju je čovek ”uronjen”, makrosvemir, opisan je zakonima fizike u kojima je sve precizno definisano i tačno određeno. Njutnovim zakonima, Kulonovim zakonom, teorijom relativnosti itd. Osnovna odlika ovog sveta su dakle kauzalnost i determinizam. No, sastavni deo naše Realnosti je i oblast mikrosvemira, deo “unutar” nas, svet molekula, atoma i svet beskrajno malog – kvantni svet. Nauka koja izučava tu oblast, kvantna fizika, utvrdila je da taj svet koji čini i od kojeg je sazdan ovaj materijalni (makro svet) koji nam je dimenziono bliži i za koji mislimo da ga bolje poznajemo – u svojoj najdubljoj suštini nije materijalan! Da budemo još određeniji – materijalne čestice od kojih su sačinjeni atomi, molekule i čitav materijalni univerzum, uopšte nisu materijalne! Kvantni svet čine ”nekonzistentna”, promenjiva, stvarno-nestvarna, realno-virtuelna enegretska polja koja nekada ispoljavaju svoju talasnu a ponekad čestičnu prirodu. Na taj način, prema postavkama kvantne mehanike, materijalni uneverzum se sastoji od ”praznine”, tj. energetskih polja i ”energetskih koncentrata” – delova ”zgusnute praznine” – koje nazivamo elementarnim česticama. Nažalost, dodatni problem u izučavanju kvantnog sveta predstavlja činjenica da fizički zakoni nisu objektivni. Ajnštajnova teorija relativnosti učinila je prostor i vreme nestalnim, promenjivim kategorijama čiji se parametri menjaju brzinom kretanja i/ili jačinom gravitacionog polja. Time je u nauku uneta subjektivnost jer brzina svetlosti, masa tela, njegova tromost itd, zavise od položaja (zapravo načina /ne/kretanja) posmatrača. Šta više, eksperimentima kvantne fizike je utvrđena nepobitna povezanost eksperimentatora sa eksperimentom koji izvodi. Uočena je značajna uloga koju ima svest posmatrača na ishod eksperimenta što znači da je subjektivnost 1

u tom domenu Realnosti još naglašenija. Kauzalnost pretpostavlja vremenski sled ”od” uzroka ”ka” posledici. Kvantna fizika je utvrdila da se na tom nivou egzistencije posledica nekada može pojaviti pre svog uzroka, što jednostavno znači da pojave u osnovi našeg sveta i života – nisu kauzalne, već haotične i nepredvidive. Drugim rečima – odlike mikrosveta, dela Realnosti od koje smo sačinjeni i mi i sve što nas okružuje i ispunjava, su akauzalnost i nedeterminizam. Ta prostorno-vremenska-energetska neodređenost, opisana Heisenbergovim principom pomaže nam donekle u tumačenju kvantnog sveta ali ona podrazumeva i nešto što je teško shvatljivo u našoj ”makro” (sub)realnosti – opšta isprepletenost svega sa svime i nelokalnost – odnosno sveprisutnost tih energetskih entiteta i u njihovoj talasnoj formi ali i u čestičnom obliku. Sa aspekta zdravog razuma i fizike makro sveta, tako nešto je teško razumeti. Ipak, eksperimentalna realnost (teleportacija npr.) savremenih svetskih laboratorija sve više nam ukazuje da temelje sveta u kojem živimo, te materijalne tvorevine zvane Univerzum, čine ultra-minijaturni, suptilno-energetski entiteti još većeg nivoa kvantiranosti, ”energetski paketi” ogromne ”unutrašnje” gustine energije, a koji, prema našim istraživanjima predstavljaju zapravo odgovarajuće nivoe svesnosti … Po svemu sudeći, determinizam i kauzalnost materijalnih formi, su samo oblici manifestacije nelokalnih, akauzalnih, duhovnih fenomena. Ono što još više otežava naše (ionako ograničene) mogućnosti spoznaje sveta u kojem živimo je činjenica da su danas korišćene Maxwell-ove jednačine zapravo samo pojednostavljena verzija njegovog izvornog rada! Naime, nakon smrti J.C. Maxwell-a, tvorca elektromagnetne teorije, Oliver Heaviside, jedan od vodećih fizičara tog vremena, odbacio je skalarni deo kompleksnih brojeva u Maxwell-ovim originalnim jednačinama, pisanih u obliku kvaterniona – hiperkompleksnih brojeva, svodeći ih na vektorski oblik (navodno) zbog lakšeg računanja. To je razlog što današnja nauka poznaje samo klasičan elektromagnetni talas, koji je transverzalnovektorski. U transverzalnom talasu električno i magnetno polje osciluju upravno na smer širenja talasa. Odstranjivanjem skalarnog dela Maxwell-ovih jednačina izbačena je teorijska mogućnost, koju je nudio izvorni rad, da se energija pored transverzalnih može širiti i longitudinalnim talasima koji su slični talasima zvuka jer osciluju u istom smeru u kojem se šire a što im daje mogućnost za postizanje super-luminalnih brzina !!! Sasvim nesporan kuriozitet predstavlja činjenica da je Nikola Tesla eksperimentisao baš sa talasima te vrste. Tokom 1980-tih godina grupa ruskih fizičara, Anatolij Akimov, Genadij Shipov i njihov tim, pokazali su u svojim radovima da elektromagnetna polja generišu torzione talase, energetski-strukturno identične onima koje, prema istraživanjima Nikolaja Kozyreva, konstituišu i sva tela koja rotiraju oko svoje ose, krećući se pri tome proizvoljno složenim trajektorijama. Iako je zasnovana na ”Einstein-Cartan” teoriji i nekim rešenjima Maxwell-ovih jednačina, Teorija torzionih polja G.Shipova (naziva se još i aksiono, spinsko i mikroleptonsko polje) sa aspekta zvanične nauke je pseudonaučna teorija po kojoj promena kvantnog spina čestice može izazvati promenu energije i smanjenje mase čestice tako da ona – kao nosioc informacije – može prevazići brzinu svetlosti u vakumu i dostići bilion puta veću vrednost! Uticaj energetskih polja na masu objekta veoma je teško objasniti bez koncepcije etra što je sasvim sigurno jedan od ključnih razloga zbog kojeg su istraživači, čija su istraživanja i teorije zasnovane na prihvatanju etarskih struktura, veoma uspešni, eksperimentalno verifikovani i praktično potvrđeni kako na kvantnom, tako i na makro-planu, koliko god to bilo ne-saglasno postejećim teorijama pa tako i ne-podržano od strane zvanične nauke. Reč “aether” na grčkom jeziku znači svetlost a – prema tumačenjima Nikole Tesle, ta se ”supstanca” prema čvrstim telima ponaša kao fluid a kao čvrsto telo prema svetlosti i toploti. Teslina izjava iz 1891.g. – da se na osobine etra može uticati delovanjem dovoljno visokim naponom i odgovarajućom frekvencijom – bila je osnov brojnih ”free energy” teorija i antigavitacionih tehnologija niza ”mističnih” škola – no nažalost ne i predmet interesovanja zvanične nauke. Ipak, Teslina koncepcija etra u potpunosti je saglasna pojmu ”prostornog toka” Nikolaja Kozyreva. Isto tako, eksperimentalna merenja dr. N.A. Kozyreva i njegovih sledbenika, u potpunosti su analogna merenjima Nikole Tesle. Ono što je još interesantnije – oba rada su u skladu sa teorijskim predviđanjima Modela KGE, što ćemo pokazati u delu koji sledi. 2

Eksperiment I.A. Eganove, Trenutna slika Sunca Koncepcija ”prostornog toka” Nikolaja Kozyreva a pogotovo rezultati njegovih merenja, bili su izuzetno inspirativni za brojne druge istraživače. Svoj eksperiment detekcije ”protoka prostora” od Sunca i drugih zvezda, Eganova je izvela pomoću malog teleskopa čija je konstrukcija bila zasnovana na iskustvima Kozyreva i sa detektorom ”prostornog toka” u kojem se koristio efekat promene otpornosti (resistive detector). Na slici dole je prikazana tipična zavisnost signala prilikom detekcije i merenja ”protoka prostora” od Sunca koju je u svojim eksperimentima zabeležila Eganova.

Saglasnost izvršenih merenja sa eksperimentalnim rezultatima dr.N.A. Kozyreva je sasvim očigledna. Registrovani signal je dobijen uz pomoć teleskopa dodatno opremljenog sa detektorom “prostornog toka”, pri čemu jasno vidljivi signali označeni sa “1”, “2” i “3” odgovaraju prostornom položaju tačaka bliskih položaju uobičajene optičke slike. Na apscisi dijagrama, osi x, ugaone jedinice su preračunate u vremenske jedinice, imajući u vidu poznate udaljenosti i vreme potrebno svetlosti da stigne od Sunca do Zemlje (dt ≈ 8min.). Prema tumačenjima Kozyreva, signali “1” i “3” se kreću brzinom svetlosti. Najvažniji je “Instant signal”, tj. “signal 2” koji je uočen i registrovan TRENUTNO, bez vremenskog kašnjenja !? Problem koji se ovde nameće je priroda signala – nosioca informacije o stvarnom položaju zvezde koji stiže trenutno. Pošto je brzina elektromagnetnih talasa ograničena na vrednost brzine svetlosti, ova činjenica ukazuje na realnu mogućnost postojanja nekih signala ne-elektromagnetne prirode, korelativnih Kozyrevljevom pojmu ”prostornog toka”. Eksperimenti S.M. Korotaev-a. Signali Ne-elektromagnetne prirode sa Sunca Svoj pristup, koncepciju i tumačenje “protoka prostora”, S.M. Korotaev je zasnovao na kvantnoj nelokalnosti, fenomenu dobro poznatom nauci i vrlo često korišćenom u tumačenju “egzotičnih” elektromagnetnih pojava. U fizici, nelokalnost ili delovanje na proizvoljnoj udaljenosti, podrazumeva direktnu interakciju objekata razdvojenih u prostoru, bez detektabilnog nosioca i/ili definisanog među-delujućeg mehanizma a zasnovan na fenomenu “isprepletenosti” (entaglement) mikro čestica. Osnovni detektor Korotaeva je foto-osetljivi element – elektrolitički detektor, kojim je mogao registrovati i tzv. tamnu struju. U fizici i elektronici tamna struja je naziv za relativno malu električnu struju – tzv. inverznu struju manjinskih nosilaca naelektrisanja (reverse bias leakage current) koja teče kroz foto-osetljive supstrate kao što je to npr. fotodioda – i bez prisustva svetlosti. Elektrolitički detektor Korotaeva čine dve elektrode, jedna od grafita a druga od mangana uronjene u blagi, slani rastvor (rastvor NaCI). Obzirom da promena temperature može značajno uticati na rezultate merenja, detektor se nalazi u vakumiranoj i toplinski izolovanoj (“termos boca”) posudi, dodatno termički stabilizovanoj uz pomoć specijalnih materijala kao termo-izolatora tako da je dobijen vrlo visok stepen toplotne stabilnosti od: dT ≈ 10^ – 3*K. 3

Najznačajnijim su se pokazala istraživanja signala sa Sunca. Izuzetno interesantni rezultati dobijeni su poređenjem signala sa dva različita detektora koji su registrovali različite fenomene. I baš ta i tako osmišljena i primenjena metodologija rezultovala je naprosto fantastičnim, potpuno novim i veoma kontroverznim saznanjima od ogromnog značaja za Nauku novog doba zasnovanu na Teslinim Tehnologijama – nauku primerenu civilizaciji 21. veka. Za mene lično, ova merenja su od izuzetnog značaja zbog sasvim nesporne činjenice da govore u prilog pomalo nekonvencionalnih istraživanja Nikolaja Kozyreva i njegovih sledbenika, kakvima sam i sam sklon, ali i svih onih koji veruju da etar ipak postoji, koji brzinu svetlosti ne smatraju nepremostivom barijerom a Hertzijanske EM talase kao jedino postojeći oblik transfera energije i informacija. Ipak, najveći značaj ovih istraživanja, posebno merenja S.M. Korotaeva, je što afirmacijom koncepcije “prostornog protoka”, trenutnog prenosa signala i njihov transfer talasima ne-elektromagnetne prirode zapravo afirmišu ideje Nikole Tesle o luminoferoznom etru, Radijantnoj energiji Sunca, njegovim “Ne-Hercijanskim talasima” i nadsvetlosnim brzinama … Veoma interesantan, krajnje neobičan i vrlo značajan eksperiment S.M. Korotaeva, koji reafirmiše ideje Nikolaja Kozyreva ali i Nikole Tesle – ideja koje su suštinski i strukturno veoma bliske, ilustrovan je slikom dole. U njemu je primenjen sledeći metod. Merenja su vršena sa dva detektora istovremeno, pri čemu su simultano registrovana oba signala. Inicijalni, referentni signal je dobijen pomoću običnog detektora magnetnog polja koji se inače koristi za detekciju i merenje solarne aktivnosti. Drugi signal je dobijen pomoću elektrolitičkog detektora Korotaeva.

Poređenjem registrovanih signala uočena je njihova velika sličnost. Svojim eksperimentima, i nizom merenja, Korotaev je pokazao veoma visok stepen korelativnosti između dva različita tipa signala, i što je najlepše, postojanje realnog vremenskog pomaka između signala primljenih različitim detektorima. Na dijagramu se 4

jasno vidi da signal primljen elektrolitičkim detektorom prethodi signalu koji je primljen klasičnim detektorom za puna dt ≈ 33 dana ! Prema mišljenju Korotaeva, ova merenja su činjenice i čvrsti argumenti koji ukazuju na punu korelativnost sunčeve aktivnosti i zračenja u obliku ”prostornog toka” (correlation of the solar activity appearance and the space flow radiation) ! Što je još značajnije i mnogo neobičnije, Korotaev smatra da je u svojim radovima, zasnovanim na brojnim eksperimentima, pokazao da detektovani signali NISU ELEKTROMAGNETNI TALASI koje, kao što je poznato, Sunce zrači u širokom opsegu. Obzirom na važnost i veliki značaj ove tvrdnje Korotaeva navodim ovde izvorni tekst: ”It was shown that the measured signals aren’t electromagnetic waves, which as it is known the Sun radiates in a wide region.”. Imajući u vidu činjenice do kojih je došao tokom svojih istraživanja, svestan njihovog značaja i važnosti za nauku ali i njihovu nesaglasnost sa postojećim teorijama i moguće posledice, Korotaev je dao svoje tumačenje “protoka prostora” i objašnjenje rezultata provedenih istraživanja zasnovano na fenomenu kvantne nelokalnosti kao najsavremenijem konceptu moderne fizike i tako ih pokušao što više približiti savremenoj naučnoj misli. Naime, na osnovu velikog broja dugotrajnih eksperimenata i laboratorijskih merenja Korotaev je uspostavio veoma jaku korelativnu vezu između niza prirodnih procesa (meteo, solarna i/ili geomagnetna aktivnost) sa varijacijom potencijala na elektrodama svog detektora, i tako nedvosmisleno potvrdio postojanje efekta makroskopske nelokalnosti, tj. nelokalne (akauzalne) veze između određenih fizičkih procesa iako se oni odvijaju na makroskopskom nivou. Najznačajnija osobina ovog fenomena je uticaj fizičkih procesa “unazad”, u vremenski-obrnutom smeru, što pruža mogućnost posmatranja budućih dogadjaja na koje posmatrač nemože uticati. Iako efekat makroskopske nelokalnosti dovodi u pitanje mehanizme elektro-dinamičkog delovanja na daljinu, kao i uobičajene uzročno – posledične mehanizme, Korotaev rezultate svojih eksperimenata ne smatra protivurečnim važećim teorijama. Naprotiv, po njegovom mišljenju, nelokalna korelacija poštuje tzv. slabi princip uzročnosti (weak causality) koji kaže da poruka nemože biti poslata u prošlost u bilo kom referentnom sistemu, tj. da informacija nemože biti preneta brže od svetlosti. Jaki princip uzročnosti (strong causality) kaže da uzrok uvek mora da prethodi posledici, čak i na mikroskopskom nivou. Pošto slabi princip proističe iz jakog, kvantna mehanika dozvoljava narušavanje jakog principa ukoliko je zadovoljen slabi princip uzročnosti. Uprkos tome, nažalost, njegova istraživanja nisu dobila značajniji naučni publicitet, niti podršku vodećih fizičara ali su ipak ostala dostupna širem auditorijumu – pa tako i meni. Sličnost prikazanih signala je očigledna – kako u amplitudnom tako i u frekventnom smislu, što uz fazni pomak između signala od čak 33 dana ukazuje na nelokalan karakter posmatranih procesa i njihovu visoku i sasvim nesumnjivu korelativnost. Medjutim, na slici se vidi i periodičnost unutar oba detektovana signala u obliku jasno izraženih “impulsa” pri čemu je ona potpuno identična i kod onog koji je primljen magnetnim detektorom i kod onog registrovanog elektrolitičkim detektorom iako su ti signali potpuno različite prirode i između kojih postoji fazni, odnosno vremenski pomak od čak 33 dana !!! Ovo mi se učinilo vrlo zanimljivim i sasvim neslučajnim. Naravno, mojoj radosti nije bilo kraja kada sam video da ova “periodičnost” odgovara vremenskom intervalu od 12 dana ili 1,037*10^6sekundi ! Zašto? Zato što su BAŠ TE VREDNOSTI postulirane Modelom KGE kao očekujuće vrednost frekvencije, odnosno periodičnosti energetske vibracije predefinisane parametrima Stabilnog objekta k = – 6, ili – drugim rečima – eksperimentalne vrednosti dobijene merenjima N.A.Kozyreva, I.A.Eganove i S.M. Korotaeva u potpunosti odgovaraju očekivanim vrednostima određenim na bazi realnih vrednosti prečnika i mase Sunca. Ovu činjenicu smatram velikim doprinosom reafirmaciji Teslinog dela, i značajnom potvrdom njegovih ideja i uopšte njegove kosmogonije, aktuelizovane delom Nikolaja Kozyreva, njegovih sledbenika i svih drugih istraživača koji pored znane strukture materije i poznatih interakcija dozvoljavaju i mogućnost postojanja neke nevidljive, etarske 5

fizičke materije koju odlikuju ne-elektromagnetna i ne-gravitaciona svojstva a koja poseduje i ispoljava elementarnu svesnost! Verifikacija Teslinih tehnologija merenjem elektromagnetnih fenomena i signala ne-elektromagnetne prirode Na samom početku ovog odeljka moramo pojasniti pojam NeHercijanskih talasa Nikole Tesle. Sa aspekta klasične nauke, Teslini Nehercijanski talasi su samo poseban oblik /2/ klasičnih elektromagnetnih talasa pomoću kojih slušamo radio, gledamo televiziju, upravljamo kosmičkim letelicama itd. Po mom mišljenju i mišljenju brojnih pristalica Teslinih ideja, Teslini talasi su potpuno nov fizički entitet, različit od klasičnih (transverzalno-vektorskih) EM talasa. Prema postulatima Modela KGE /1/, Teslini (Ne-Hertzijanski) talasi su dimenzino bogatija i složenija energetska forma od klasičnih (Hertzijanskih) EM talasa. Deo njihovog energetskog spektra koji mi posmatramo ili merimo u formi EM talasa – su njihov dimenziono niži «deo», tj. njihova (niže dimenziona) «projekcija» ili 3D «senka» u nama merno-perceptivno dostupan deo Realnosti. Očekujuća strukturna forma Teslinih talasa je u osnovi LONGITUDINALNO, a u suštini MULTIDIMENZIONALNO oscilovanje (4D “disanje”), čija je projekcija u “našu” (3D “prostor”+1D “vreme”) realnost najsličnija naizmenično-rastućeopadajućim, pritom ciklično opozitnim, vorteksnim strukturama svih energetskih fluktuacija, uključujući naravno i EM interakciju – što je ilustrovano donjom slikom.

Obzirom da prema postavkama Modela KGE, Teslini NeHertzijanski Talasi imaju svoj kvant nosilac – Stabilni objekat na kvantnom nivou +9, njihova interaktivnost i osobine propagacije bitno su različite od klasičnih EM talasa čiji je kvant nosioc foton (k=+8). Ovo je bio moj osnovni motiv da na osnovu niza parametara koji karakterišu izvesne piramidalne strukture i korelativnosti njihovih gabarita sa parametrima Teslinog «Magnifying Transmittera» pretpostavim i identičnost njihovih funkcionalnih mehanizama (lambda četvrt helikoidalni rezonatori …) pa samim tim i njihovo svojstvo rezonatora i koncentratora suptilno energetskih tokova čija vibracija mora biti koherentna sa rezonantnom frekvencijom Zemlje koju je, kako je poznato, Tesla koristio kao (višedimenzionalni) rezonator svojih mašina za bežični prenos energije. U prethodnom tekstu, naveli smo Tesline reči kojima posebno ističe i naglašava da je njegovo najveće životno otkriće – otkriće stacionarnih talasa! Iako je ova izjava decenijama ostala nekako nezapažena, po mom mišljenju, ona je zapravo ključna Teslina misao i od ogromne važnosti za razumevanje njegovog dela. Podsetimo se još nekih veoma važnih Teslinih zapažanja. 6

“Teslino proročanstvo”, M.Matić, str.143: “ Zemljine vibracije su periodične i traju oko 1h i 45 min. To jest, ako protresem Zemlju, talas kontrakcije prolazi kroz nju i vraća se za sat i 45 min, ali u stanju ekspanzije. Zemlja je, kao i sve ostalo, u permanentnom stanju vibriranja. Ona se neprekidno skuplja i širi! “ Iz navedenog citata, sasvim se jasno vidi da put Teslinog mehaničkog talasa od površine Zemlje do njenog središta, traje 26.25 min = 1575 sec. No, još su značajnije njegove reči: «Ona se neprekidno skuplja i širi», kojima ukazuje na SFEROIDNU formu njene vibracije !!! Obzirom da pravac «unutar-izvan» po Modelu KGE predstalja «četvrtu dimenziju prostora» ili «drugu dimenziju vremena» /3/, Zemlja, kao i svi drugi Stabilni objekti, može se shvatiti i kao «Generator/Rezonator vremenske vibracije» što je strukturno veoma blisko pojmu «vremenskog i/ili prostornog toka» N.A.Kozyreva. Teslinog veoma nadahnutog, gotovo lirskog opisa oluje koju je posmatrao – sigurno se svi sećamo. Podsetimo se sada i nekih «detalja» koje je tom prilikom uočio. “Teslino proročanstvo”, M.Matić, str.187: “Kasnije te noći, instrument je ponovo radio i prestajao, naizmenično, u intervalima od blizu pola sata, mada se nebo već bilo potpuno razvedrilo. …”. Iz ovog citata sledi: da Stacionarni talasi izazvani olujnim atmosferskim pražnjenjima (udarima groma) imaju periodičnost od oko 28 min = 1680 sec, i TO je ta genijalna Teslina spoznaja «koja ga je impresionirala kao lepša od bilo čega drugog», otkriće stacionarnih talasa, 4 Jula 1899. godine u Kolorado Springsu … Imajući u vidu postavke Modela kvantiranih gustina energije, smatram da svi materijalni objekti čija je geometrija zasnovana na principima koji su analogni onima koje je Priroda utkala u temeljnu strukturu Kosmosa, ispunjavaju potrebne i dovoljne uslove za njihovu punu, medjusobnu koherentnost, odnosno za njihovu višedimenzionalnu rezonantnost. Preslikavanje uređene matematičke strukture u poseban geometrijski oblik i unutrašnju građu (sadržaj) nekog objekta, rezultira vrlo specifičnim talasnim osobinama takvih objekata i svojstvima karakterističnim za koherentne sisteme. Sva dosadašnja teorijska i praktična istraživanja ukazuju na mogućnost da piramidalni i drugi objekti specifičnih gabarita i naročitog oblika, manifestovanog na supstancijalnom nivou, i posebno uređene unutrašnje materijalne strukture predstavljaju neku vrstu višedimenzionalnih “dipola”, tj. rezonatore i koncentratore posebnih energetskih formi, uključujući i hipotetične sub-plankovske talasne entitete iz domena hiper-svemira (oblast IV kvadranta Realnosti po modelu KGE). Obzirom da su moja istraživanja Teslinog dela, posebno njegovog «Magnifying Transmittera», analizom prostorno vremenskih odnosa pokazala da su Tesline tehnolgije zasnovane na istim univerzalnim principima svojstvenim svim Kosmičkim mašinama kao što je npr. Sunčev sistem i istim onim kakvi su implementirani i u strukturu odredjenih, uglavnom piramidalnih građevina. Činjenica da je prof.dr. S.Mizdrak tokom 2011.godine na Piramidi Sunca u Visokom detektovao elektromagnetne vibracije frekvencije od oko 28-30 kHz, čiji nalazi su kasnije potvrđeni istraživanjima više internacionalnih timova, pa i mojim ličnim merenjima, nekoliko meseci kasnije su detektovane i na planini Rtanj, pri čemu su konstatovane i izvesne anomalije u obliku i propagaciji merenih signala /4/. Uočene anomalije bile su osnovni motiv za pretpostavku da ovi objekti predstavljaju neku vrstu rezonatora i koncentratora specifičnih energetskih tokova srodnih strukturi Teslinih talasa. Obzirom na specifičnost uočenih EM fenomena, Tokom 2012. i 2013. godine izvršena su veoma složena merenja u organizaciji istraživačkog tima SBRG /5/,/6/, profesionalnom opremom i po naučnoj metodologiji. Rezultati izvršenih merenja u potpunosti su saglasni ideji o korelativnosti strukturnih mehanizama piramidalnih struktura i Teslinih tehnologija. Opšta zakonitost Jedinstva utvrdjena Modelom KGE je puna “koherentnost” prostorno-vremenskih parametara stabilnog objekta, što je sasvim analogno pojmu «rezonantnosti» u elektrodinamičkim sistemima, pri čemu su deo prostora (realne/čestica ili fiktivne/talas) sfere i energije koja ispunjava taj prostor u tačno određenom 7

odnosu. Zakrivljenost prostor-vremena na «mestu» Zemlje, određena je prevashodno prisustvom njene mase od m = 5.9 x10^24 kg. Prema postavkama Modela /7/, očekujuća vrednost periodičnosti energetske vibracije «rezonantne sa (planetom) Zemljom iznosi oko 1760 sekundi ili 29,3 minuta. Ova vrednost proistekla iz čisto teorijskih razmatranja strukture Jedinstva i energetskih odnosa njegovih entiteta, data je na uvid javnosti u martu 2000. godine. Sa druge strane, na osnovu merenja tokom eksperimenta dr. S.Mizdraka i njegovog tima na Piramidi Sunca u Visokom /8/ tokom 2012. godine, uočeno je ”kašnjenje” signala od 1686 sekundi ili 28,1 minuta. Godinu dana kasnije, tokom merenja na planini Rtanj /6/ izmereno je vremensko kašnjenje signala od 1740 sekundi ili 29 minuta. Svaki komentar je suvišan jer su vrednosti dobijene merenjem toliko bliske očekujućoj vrednosti za periodičnost vibracije koherentne sa Zemljom da je svaka slučajnost isključena. Po mom mišljenju, naravno. U detaljnoj analizi: «Poređenje merenja N.Tesle, dr.S.Mizdraka i očekujućih vrednosti po modelu KGE» datoj u /5/, pokazano je da talasna dužina realno detektovanog Elektromagnetnog signala na Piramidi Sunca ima vrednost koja je potpuno saglasna sa vremenom trajanja Teslinog Mehaničkog Stojećeg talasa, a koja je opet gotovo istovetna periodi Stacionarnog talasa nastalog tokom olujnih atmosferskih pražnjenja, pri čemu su obe vrednosti bliske veličini koju – na osnovu mehaničkih parametara Zemlje kao očekujuću vrednost nudi Model KGE, što ukazuje na njihovu sasvim nespornu vezu i opravdanost Teslinih ideja o mogućnosti korišćenja Zemlje kao višedimenzionalnog “rezonatora”. Sa aspekta kosmogonije dr.N.A.Kozyreva, uočena koherentnost parametara datih u prethodnom pasusu asocijativno je veoma bliska pojmu korelativnosti odgovarajućih signala koje je istraživao Kozyrev. Što je još važnije, njegova koncepcija «prostornog toka» sasvim je srodna strukturi Teslinih Ne-Hertzijanskih talasa. U tom smislu sasvim je očekivana i saglasnost rezultata istraživanja dr.S.M.Korotaeva sa vrednostima proisteklim iz Modela a koje karakterišu Stabilne objekte odgovarajućeg nivoa kvantiranosti. U istom tekstu /7/, na osnovu istih principa Modela i potpuno identičnih mehanizama po kojima je određena očekujuća energetska vibracija rezonantna sa Zemljom (k=-5), izneta je ideja da isti «efekat» treba da proizvedu i ostali Stabilni entiteti Jedinstva. Sledeći “viši” Stabilni objekat na dijagramu odgovara nivou k=-6, a to je Sunce čija je masa 2*10^30 kg. U postupku identičnom kao i za uticaj Zemlje, dobija se očekujuća vrednost periodičnosti energetske vibracije «rezonantne sa (zvezdom) Suncem, odnosno očekivano “kašnjenje” signala od oko 1 016 394 sekundi, ili 11,86 dana. Citirani tekst, koji sam napisao pre 14 godina, završava rečima: « … što nije nemerljivo za onoga ko zaista želi “istinu”….». Bogu hvala, radoznalih, slobodoumnih istraživača željnih novih spoznaja bilo je uvek. Pogledajmo sada sliku kojom su ilustrovana merenja «Signala Ne-elektromagnetne prirode sa Sunca» dr. S.M.Korotaeva:

8

Na dijagramu kojim je Korotaev ilustrovao svoja merenja sasvim je uočljiva periodičnost unutar oba detektovana signala od 1 037 000 sekundi ili 12 dana. Kako smo videli u prethodnom odeljku, prema postavkama Modela KGE, očekujuća vrednost periodičnosti energetske vibracije «rezonantne sa Suncem, je oko 1 016 394 sekundi, odnosno oko 11,86 dana ! Ovako visoka saglasnost sa «rezonantnom» vibracijom Sunca, interesantna je tim više što su izmerene periodičnosti potpuno identične i kod signala koji je primljen magnetnim detektorom i kod onog registrovanog elektrolitičkim detektorom iako su ti signali potpuno različite prirode i između kojih postoji fazni, odnosno vremenski pomak od čak 33 dana !!! Ova vrednost je veoma bliska periodu rotacije Sunca oko svoje ose. Period rotacije Sunca je promenjiv zbog njegove gasovite strukture tako da na površini varira od 25 dana na ekvatoru do 36 dana na polovima. U dubini, ispod zone konvekcije, period rotacije je 27 dana. Svako rotaciono kretanje je “generator” torzionih talasa odgovarajuće “frekvencije”, odnosno periodičnosti pa je period rotacije Sunca moguće dovesti u vezu sa “faznim pomakom” između “magnetnog” i “ne-magnetnog” signala ostvarenu torzionim talasima “prostornog toka” – ili – ovom pojmu sasvim srodnog entiteta – Teslinih talasa. Ipak, u brojnim eksperimentima i nizu izvršenih merenja, Korotaev je uspostavio veoma jaku korelativnost između signala dobijenih svojim elektrolitičkim detektorom i signala izazvanih raznim oblicima Sunčeve aktivnosti kod kojih su «signali ne-elektromagnetne prirode» prethodili klasičnim EM signalima od 33 do čak 130 dana! U prethodnim razmatranjima već smo ukazali na nužnost daljeg razvoja i unapređenja postojećih teorija jer je njihova nesaglasnost sa eksperimentalnom realnošću sve veća. I umesto da dogradimo i unapredimo naše 9

teorije, zvanična nauka se trudi da održi važećim spoznaje do kojih se došlo pre više od jednog veka! Svoju teoriju «A Dynamical Theory of the Electromagnetic Field», koja je i danas temelj savremnog elektromagnetizma, Maxwell je objavio još 1865. godine. Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen, kao neko ko ima nameru da negira važeće teorije i dovede u pitanje njihovu valjanost. Ja samo mislim da na ovom svetu postoji mnogo izuzetno nadarenih ljudi, pametnih, vrednih, željnih znanja i novih spoznaja. Pa zar je moguće da baš niko nije smislio nešto bolje od Maxwellove teorije – koliko god ona bila dobra. Iskustvo nas uči da su dobri i Njutnovi zakoni iako su objavljeni pre više od tri veka (Issac Newton, “Mathematical Principles of Natural Philosophy”, 1687). Činjenica jeste da se po njegovim obrascima računaju putanje satelita i dan danas. Ipak radi se o malim brzinama i energijama kada su ti zakoni dovoljno tačni. U relativističkim uslovima, Njutnovi zakoni ne važe. Dakle, teorija je dobra ali primenjiva samo u lokalnim, nerelativističkim uslovima. Saglasnost teorijskih razmatranja N.A. Kozyreva, S.M. Korotaeva i niza drugih istraživača sličnih opredeljenja, kao i rezultata do kojih su došli u svojim «ne-konvencionalnim» istraživanjima, sa parametrima Teslinih talasa i efektima svojstvenim Stabilnim objektima Modela KGE, ukazuje na punu opravdanost svih naših nastojanja da se Teslino nasleđe preispita. Temeljno i sistematski. Obzirom da smo na više načina ustanovili (višedimenzionalnu) rezonantnost Zemlje sa vibracijom od oko 30 000 Hz /9/, činjenica da je talas te frekvencije registrovan na više mesta i/ili objekata širom regiona, očito takođe koherentnih sa tom vibracijom, sasvim je razumljiva činjenica da je Nikola Tesla za radnu frekvenciju svog oscilatora u Wardenklifu, sistema za komercijalnu trans-atlantsku bežičnu telefoniju, radiodifuziju i naravno – bežični prenos električne energije – odabrao baš 28 000 Hz ! Činjenica da talasna dužina realno detektovanog Elektromagnetnog signala na Piramidi Sunca u Visokom, na Rtnju i brojnim drugim objektima slične konfiguracije, ima vrednost koja je potpuno saglasna sa vremenom trajanja Teslinog Mehaničkog Stojećeg talasa, a koja je opet gotovo istovetna periodi elektrodinamičkog Stacionarnog talasa nastalog tokom olujnih atmosferskih pražnjenja, pri čemu su obe vrednosti bliske veličini koju – na osnovu mehaničkih parametara Zemlje, kao očekujuću vrednost nudi Model KGE, ukazuje na njihovu nespornu vezu i opravdanost Teslinih ideja o mogućnosti korišćenja Zemlje kao višedimenzionalnog “rezonatora”. Teorija može i ne mora biti tačna. Ipak, brojke su neumitne a one sa aspekta Modela KGE i izvršenih merenja govore u prilog opravdanosti svih Teslinih reči kojima je pokušavao uveriti svoje savremenike da on ”ne radi sa Hercovim talasima nego sa Talasima sasvim druge vrste”. Strukturna srodnost Teslinih talasa čiji je kvant nosioc Stabilni objekat k9 čija je masa 10^-47 kg, sa «mikroleptonima» Anatolija Fedoroviča Ohatrina, elementarnim česticama povezanim sa torzionim poljima, koje ispunjavaju celokupni prostor, našu životnu sredinu, zemljište, vodu, vazduh,…, ima masu od 10^-44 kg – zaista je više nego očigledna. Prema Ohatrinu, svi materijalni objekti su okruženi i ispunjeni ovim super-lakim česticama koje nose sve informacije o sastavu i strukturi tela. Za njih ne postoje fizičke barijere … Dakle, koncepcija «Mikroleptonskih polja» A.F. Ohatrina, «prostornog protoka» Nikolaja Kozyreva i Nehertzijanski talasi «luminoferoznog etra» Nikole Tesle i «Teslini Talasi» Modela KGE – toliko su «isprepletene» da im se svojstva, osobine i parametri koji ih karakterišu – gotovo ne razlikuju. Ukazivanje na tu, sasvim nespornu, činjenicu je i bio naš osnovni cilj. Saglasnost koncepcija i eksperimentalnih rezultata do kojih su došli razni istraživači, samostalno i nezavisno, geografski i istorijski potpuno nepovezani, ukazuje na moguću, i vrlo verovatnu istinitost svih njihovih razmišljanja, reči i poruka. Najznačajnijim rezultatom razmatranja iznetih u ovom tekstu – ipak – smatram reafirmaciju Teslinih misli, ideja i tumačenja čime i ostvarivost njegovih nerealizovanih projekata postaje verovatnija. Mogućnost superluminalne propagacije, bežičnog prenosa energije, misli i poruka – trenutno, inteligentnim energijama – i njihov nelokalni, akauzalni transfer između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – zaista je više nego interesantan 10

– i to je sigurno jedan od razloga zašto je Tesla uvek aktuelan. Pogotovo što njegove ideje, vremenom, postaju sve ostvarivije. U Beogradu, 24.12. 2013. Prethodni tekstovi: «Torzioni talasi, prenosioci ljudskih misli i osećanja !» «Trenutne slike zvezda, Ne-elektromagnetni signali sa Sunca.» Literatura: 1. Model Kvantiranih Gustina Energije: http://s.beotel.net/~gmarjanovic/ 2. Teslini Ne-Hertzijanski talasi su «površinski talasi» u bližoj zoni predajnika ( manjoj ili jednakoj od jedne talasne dužine), tipa Zenneck-ovih ili Norton-ovih talasa npr. 3. Trodimenzionalno vreme, http://kpv.rs/?p=1977 4. Signal je detektabilan samo u krugu od 5 m na Visočici i oko 30 m na Rtnju, pri čemu jačina signala raste sa visinom, procenjena udaljenost (dubina) izvora zračenja je oko 2,5 km, snaga min. 10 kW … 5. Tesla, space-time and Bosnian Pyramid of the Sun, http://www.piramidasunca.ba/eng/latestnews/item/8456-tesla-space-time-and-bosnian-pyramid-of-the-sun.html 6. Rtanj Experiment 2013, http://www.duhrtnja.com/rtanj-experiment-2013/ 7. Teslini ne-Hercijanski talasi: http://s.beotel.net/~gmarjanovic/srvip.html#te 8. B©SNIAN-PYRAMID.ORG 2013: http://www.bosnian-pyramid.org/journal/tag/dr-slobodan-mizdrak 9. Analogija Teslinih i savremenih merenja: http://s.beotel.net/~gmarjanovic/srindex.html

Trenutne slike zvezda, Ne-elektromagnetni signali sa Sunca Datum postavljanja:Wed Dec 25, 2013

Nikola Tesla, najveći pronalazač svih vremena, otac naizmeničnih struja, obrtnog magnetnog polja i niza visokofrekventnih fenomena koji su zadivili svet, umro je 7. januara 1943. godine u Njujorku, u svojoj sobi br. 3327 hotela New Yorker. Tri dana nakon Tesline smrti, stanica WNYC emitovala je posebnu emisiju u kojoj je gradonačelnik Njujorka, F.H. LaGuardia pročitao tekst Luja Adamiča, Teslinog prijatelja, američkog književnika slovenačkog porekla. U toj, veoma nadahnutoj poruci LaGuardia kaže: « … Umro je u siromaštvu, ali on je bio jedan od najkorisnijih i najuspešnih ljudi koji su ikada živeli. Njegova dostignuća su bila velika – i kako vreme prolazi – postaju sve veća. … Nikola Tesla je predvideo pojavu radija mnogo godina pre nego što ga je Markoni napravio. Tesla je predskazao mogućnost prenosa inteligencije (transmission of intelligence without wires) kao i prenos energije na daljinu – bez upotrebe žica …”. I zaista, TO je bio Tesla …

11

Ipak njegovi savremenici, posebno kolege po struci, nisu ga razumeli, sticajem okolnosti ili namerno, tako da je Teslino najveće otkriće: « … ono što me je impresioniralo kao lepše od bilo čega drugog je otkriće stacionarnih talasa koje sam načinio 1899., a koje je pokazalo da cela planeta na kojoj živimo, uprkos svojoj nepojmljivoj veličini, može biti naterana da odgovara treperenjem na najtiši šapat ljudskog glasa. …”, igrom sudbine, potisnuto u zaborav gde je i ostalo sve do današnjih dana. Naravno, malo ko i danas može poverovati u ideju da ljudski šapat može izazvati «trepenje» Zemaljske kugle, «lopte» čiji je prečnik 12 hiljada kilometara i mase od 6 triliona triliona kilograma (6*10^24 kg),…, ali isto tako je malo onih koji su se zapitali zašto je to Tesla rekao. On, dokazani genije, izuzetno moralan čovek, i to nakon svih svojih teorijskih i praktičnih spoznaja do kojih je došao višegodišnjim radom, posebno u Kolorado Springsu. Ono što je sasvim nesporno je veliko poštovanje stručne i naučne javnosti prema Tesli i njegovim istraživanjima. Doduše, postoje nepobitni podaci o tome da je Tesli oduzeto čak 10 Nobelovih nagrada za pronalaske koje je ostvario pre onih kojima su nagrade dodeljene. Ipak, odata su mu i brojna priznanja. I to je ono što je kod Tesle najneobičnije. Sa jedne strane – podrška i priznanja a sa druge – potpuna ignorancija i negiranje. Na primer, u svom patentu No. 787 412 od 16. maja 1900.g, “Tehnika prenošenja električne energije kroz prirodne sredine”, Tesla na osnovu svojih istraživanja navodi da je najniža rezonatna frekvencija Zemlje 6 Hz, a što je tek 60 godina kasnije svojim merenjima potvrdio W.O. Schumann. I dok mu je ovo otkriće obezbedilo velika priznanja, druga Teslina izjava data u istom patentu, bila je uzrok brojnih kritika i negativnih komentara. Čak i oni koji su imali najviše obzira i poštovanja prema Tesli iznosili su svoja mišljenja da je on u svojim merenjima i proračunima negde pogrešio. Naime, u tom svom patentu Tesla opisuje tehnologiju za proizvodnju stacionarnih talasa koji se prostiru KROZ Zemlju srednjom brzinom od 471 240 kilometara u sekundi, dakle brzinom koja je približno 1.5 puta (tačnije: v=p/2*c) VEĆA OD BRZINE SVETLOSTI ! Teslin eksperiment i merenja prijavljena ovim patentom, izvedena su 1899. godine, dakle šest godina pre objavljivanja Einsteinove Specijalne teorije relativnosti (1905.god.) po kojoj ni jedan objekat sa realnom masom mirovanja nemože ni dostići brzinu svetlosti – a kamo li prevazići njenu vrednost. I dan danas, dakle 115 godina od Teslinih merenja u Kolorado Springsu, mnogi stručnjaci ova Teslina merenja smatraju netačnim, pogrešnim ili – naprosto izmišljenim. No, ni ovde nije kraj Teslinoj «slobodoumnosti» ili naučnoj «nedoslednosti». U štampi su ostale zabeležene i neke njegove još teže prihvatljive izjave – kao npr. ona da radi sa česticama koje se kreću brzinom 60 puta većom od brzine svetlosti – što je prava «jeres» u svetu nauke. Bila onda – i ostala do današnjih dana … Njegove ideje toliko su napredne i neobične da su i danas jednako kontroverzne (najblaže rečeno) kao što su bile i pre jednog veka. U članku „Povećanje ljudske energije“ Tesla tvrdi da je materiju moguće sintetisati direktno iz svetlosti, tj. luminoferoznog etra, koji je on smatrao nekom vrstom fluida koji se može zgušnjavati ili razređivati čime se direktno utiče na “strukturu prostora”, a time naravno i osobine medijuma kojim se energija prostire … «Prostorna ekspanzija» i «prostorno sažimanje» su ključni termini strukturno-energetskih procesa Večno oscilujućeg Svemira proisteklog iz Modela KGE http://kpv.rs/?p=2253 , kojim su takodje postulirani i Teslini Talasi kao Stabilni objekat Jedinstva na kvantnom nivou +9. Ovo je osnovni motiv moje tvrdnje da je Teslin sistem bežičnog prenosa energije bez gubitaka, apsolutno moguć jer je on uspeo da pronađe vibraciju («… talasa sasvim druge vrste» za koju već postojeći «prirodni medijumi» ispoljavaju osobinu analognu pojmu «super-provodnosti». Dakle, dok mi, skupim i komplikovanim procesima, snižavamo temperaturu složenih hemijskih supstrata da bi ostvarili efekat superprovodnosti, Tesla je uradio obrnuto … Kao što znamo, nakon Michelson–Morley eksperimenta izvedenog 1887. godine, – etar za nauku ne postoji i to je, verovatno, jedan od razloga zbog kojih se Tesline ideje smatraju pogrešnim. Više je nego interesantna činjenica da je svoje eksperimente u Kolorado Springsu Tesla izvodio 12 godina nakon M-M eksperimenta čiji su rezultati doveli do «ukidanja» etra i za koje je Tesla sigurno znao. Ipak, ostao je dosledan sebi i svojim tumačenjima do kraja života. Naravno, i savremena nauka zanemaruje Teslin koncept luminoferoznog etra ali ideja o savijanju “strukture prostor- vreme” ne zvuči ni malo ubedljivije – čak podseća na isti pojam samo pod drugim imenom. Činjenice o realno postojećim parametrima koji karakterišu tzv. «savršeni vakum»: električna i magnetna propustljivost (eo=8.854 pF/m, mo=4pk*10-7 H / m), karakteristična impedansa (377 Oma), govore u prilog Teslinim idejama – baš kao i neka savremena istraživanja. Naime, sve je više naučnih radova u kojima se iznosi ideja o mogućnosti «povlačenja etra» od strane Zemlje tokom rotacije, čime relativna brzina Majkelsonovog Interferometra u odnosu na etar postaje bitno manja – a 12

što nedovoljno osetljiv «mehanizam» tog uređaja nije mogao registrovati sa zadovoljavajućom tačnošću. Zapravo, u izvornoj dokumentaciji izvršenih merenja, pominje se izvestan pomak interferentnih pruga … no, obzirom da se radilo o malim vrednostima taj je podatak zanemaren. Međutim, mnogi radoznali istraživači, vođeni logikom istine a ne interesa bilo koje vrste, nastavili su istraživanja i jedan od prvih koji je ukazao na realnu mogućnost postojanja etra bio je Dayton Miller /1/. Svoje eksperimente je započeo 1920. a merenja koja su trajala nekoliko godina, nedvosmisleno su potvrdila njegovu pretpostavku da se Zemlja kreće kroz «delimično (po)vučen» etar (partially entrained/drag aether) brzinom od oko 200 km/sec. Postojanje apsolutno nepokretnog etra nije u skladu sa fenomenom tzv. zvezdane aberacije (devijacija fokusa) ali mogućnost delomičnog «povlačenja etra» jeste. Milerov (i naš) problem je u tome što se ovi (eksperimentalno utvrđeni) podaci nemogu objasniti teorijom relativnosti, tako da se njegovi radovi i rezultati merenja nikada nisu našli u elitnim naučnim časopisima. Svojstvo Realnosti kao holističkog, naduzročnog entiteta, jeste da se manifestuje u što više oblika egzistencije, nezavisno od «želja», nastojanja i aktivnosti svojih nižih formi, supstancijalno duhovnih pod-skupova, od kojih su «čovek», pa i «čovečanstvo» ili civilizacije neke planete, samo jedan iz niza, baš kao što je to i «proces» «samoostvarenja apsoluta» http://kpv.rs/?p=142 kao opšti princip Jedinstva ili «Onoga što Jeste». Drugim rečima, sve «ideje» kao misaone, suptilno-energetske forme raznih nivoa svesnosti iz duhovnog aspekta naše Realnosti (oblast HiperSvemira po Modelu KGE) moraju biti supstancijalizovani – pre ili kasnije. Jednostavnije, kako to lepo kaže naš narod: «zaklela se zemlja raju da se sve tajne doznaju» … Dakle, uticajem Proviđenja i/ili obične ljudske radoznalosti, uprkos zvanično-naučnih stavova o nemogućnosti postojanja etra, istraživanja tog neobičnog medijuma nikada nisu obustavljena. Šta više, nastavljena su a eksperimenti se, zvanično i nezvanično, vrše i danas. Jedan od najpoznatijih istraživača, čiji rad je ipak dospeo na stranice časopisa «Reviews of Modern Physics» /2/, Nature /3/ i Speculations in Sci. and Techn. /4/ je E.W. Silvertooth. Eksperimenti koje je Silvertooth izvodio počevši 1985. pa sve do 1992. godine, koncepcijski su se bitno razlikovali od svih dotadašnjih. Naime, u svim do tada korišćenim konstrukcijama interferometra svetlost isti put prelazi dva puta (do ogledala i nazad) da bi se dobio što veći predjeni put uz minimalan utrošak materijala. Na taj način, ovakvim eksperimentom se ne može izmeriti «jednosmerna» brzina svetlosti jer – ukoliko i postoji proizvoljna promena brzine (dv) u napred i nazad takva da je ona jednaka c + dv u jednom pravcu i c – dv u drugom, onda će se vrednosti jednostavno poništiti i rezultat svesti na srednju vrednost – brzinu svetlosti. To će se dešavati bez obzira na orjentaciju interferometra tako da konstrukcijom koju je koristio Majkelson i sve zasnovane na istom principu – jednostavno nemožemo dobiti ono što zapravo želimo da znamo – «jednosmernu brzinu» svetlosti, odnosno promenu te vrednosti. Metod koji je koristio Silvertooth zasnovan je na poređenju faza stojećih talasa nastalih emitovanjem svetlosti iz dva suprotno usmerena lasera, pri čemu su oni temperaturno stabilizovani i vrlo precizno sinhronizovani. Svaka, razlika u fazama signala do koje dolazi ukoliko postoji i najmanja razlika u propagaciji jednog od talasa, dovodi do promene intenziteta rezultujućeg stojećeg talasa. Ovakvim metodom i upotrebom fotomultiplikatora, Silvertooth je mogao detektovati i meriti izuzetno male promene brzine svetlosti u proizvoljnom smeru. Na osnovu brojnih merenja, Silvertooth je našao dosledno privilegovan pravac usmeren ka sazvežđu Lava, pri čemu izmerena vrednost «brzine etra» od: 378 km/sec, ostaje uvek ista, bez obzira na doba dana ili godine. Analizirajući podatke do kojih je došao Silvertooth i njegovu koncepciju, B.A. Manning u svojoj studij “A Preliminary Analysis of the Silvertooth Experiment,” objavljenoj 1988. godine u časopisu «Physics Essays» /5/, preporučuje prihvatanje “nečega što se veoma teško može objasniti”. Nekoliko godina kasnije, 1992. godine, Silvertooth i C.K. Whitney ponavljaju eksperimente kojima ponovo potvrđuju ranije dobijene rezultate /6/ … Spisak onih čija istraživanja ukazuju na vrlo veliku verovatnoću postojanja etra je prilično dug. Zainteresovani mogu naći brojne radove na tu temu na Internetu, npr. u tekstu «A Dissident View of Relativity Theory», autora William H. Cantrell, Ph.D., IE Editorial, Issue 59. navedeno ih je čak 35 …

13

Ono što međusobno povezuje sve ove istraživače je konvencionalno-naučni pristup, tj. korišćenje klasično naučne merne tehnike i primena naučne metodologije. Međutim, rezultati nekih nekonvencionalnih istraživača još su interesantniji. Astrofiizički eksperimenti dr. N.A. Kozyreva kojima je pokušao detektovati «protok prostora», svakako su među onima koji su najviše uzburkali naučnu javnost. Posebnu skepsu vodećih fizičara izazvale su njegove izjave o mogućem trenutnom «protoku prostora» odnosno o mogućnosti detekcije, dakle i realnog postojanja trenutnih (instant) slika proizvoljno udaljenih astronomskih objekata što je i potvrdio svojim eksperimentima. Uprkos nekonzistentnosti tumačenja dr. N.A. Kozyreva i važećih teorija, njegova istraživanja ponovljena su i potvrđena u sličnim eksperimentima i od strane drugih naučnika. Osnovna namera Kozyreva je bila da ukaže na nove osobine vremena i postojanje «ose vremena” (axis of time). Njegov pristup u izučavanju i predstavljanju brzine kretanja vremena ili toka vremena (time flow), nesumnjivo je krajnje neobičan ali svakako zaslužuje pažnju. Obzirom da su tokom XX veka svoje stavove o novim svojstvima vremena izrazili i brojni poznati naučnici, radovi Kozyreva izazivaju sve veće interesovanje i njegove ideje postaju sve manje izolovane – a da su krajnje neobične – jesu. Razmotrimo jedan od najvažnijih astronomskih eksperimenata Kozyreva i njegovo tumačenje dobijenih rezultata. Eksperiment je realizovan pomoću teleskopa Krimske astrofizičke opservatorije. Optička slika (zvezde) je registrovana po metodi uobičajenoj za teleskope sa reflektorima. Ipak, pored klasičnih i uobičajenih ogledala od stakla, Kozyrev je u svom teleskopu koristio i dodatni reflektor od aluminijuma, materijala koji – po njegovim istraživanima – najbolje odbija i fokusira «prostorni tok». Za detekciju i registraciju intenziteta «prostornog toka» koristio je svoj specijalni detektor čiji je rad zasnovan na promeni električne provodnosti osetljivog elementa postavljenog na mestu fokusiranja «prostornog toka». Optički signali su primani i registrovani na klasičan način. Tokom osmatranja objekta, specijalni detektor Kozyreva davao je različite vrednosti signala, zavisno od pravca posmatranja. Na slici dole, prikazane su vrednosti dobijene tokom skeniranja položaja zvezde, u ovom slučaju Sunca. Na ordinati je relativna vrednost intenziteta signala a na apscici relativne vrednosti ugla posmatranja stvarnog ili «virtuelnog» položaja zvezde. Pre nego razmotrimo eksperiment, podsetimo se da kada pogledamo neku od zvezda na nebu – ona više nije tamo gde smo ju ugledali jer svetlosti treba odredjeno vreme da stigne do nas. Najbliža zvezda Proxima Centauri npr., toliko je daleko da svetlosti treba 4,3 godine da stigne do nas što znači da kada ju ugledamo na nebu – vidimo samo njenu sliku sa «mesta» na kojem je ona bila pre 4,3 godine. Zapravo, sve što vidimo na prelepom, zvezdanom noćnom nebu, u stvari je – bliža ili dalja prošlost … Sva tri signala (impulsa), dobijena osmatranjem sasvim su jasno uočljiva i – po mišljenju Kozyreva – formirana su usled ”protoka prostora”. Prvi impuls, označen na slici kao «signal 1», u potpunosti odgovara optičkoj slici registrovanoj pomoću uobičajenog detektora osetljivog na svetlost. Taj signal dolazi od zvezde (Sunca) sa kašnjenjem od dt = L/c ( L – udaljenost od zvezde , c -brzina svetlosti ). Kada je reč o Suncu to vreme iznosi oko 8 minuta. U tom položaju je zvezda bila u «trenutku» kada je svetlosni signal krenuo ka teleskopu, odnosno 8 minuta pre nego što smo mi ugledali njegovu sliku i primili «signal 1». Drugi impuls, «signal 2», prema tumačenju Kozireva je TRENUTNA (instant) ili PRAVA SLIKA zvezde formirana i registrovana specijalnim detektorom bez vremenskog kašnjenja; To je signal koji odgovara realnom, sadašnjem ili stvarnom položaju zvezde u momentu posmatranja !? Treća slika («signal 3») je hipotetična slika zvezde, smeštena u budućnosti, relativno u odnosu na prve dve slike i simetrično u odnosu na trenutak t = 0, i pomerena (vremenski, u budućnost) za interval od dt = L/c.

14

Prema objašnjenju Kozyreva, u proizvoljnom trenutku t = 0, od astronomskog objekta do detektora stižu tri signala pri čemu sva tri prelaze isto rastojanje (L) od zvezde do detektora. Signal 1 prenet je “prostornim tokom” brzinom svetlosti; signal 2 je “Instant signal” koji sa zvezde dolazi trenutno, bez kašnjenja; signal 3 dolazi iz budućnosti i prenet je kosmičkim tokom sa brzinom c. Ove originalne i dobro dokumentovane izjave Kozyreva zaista je teško uskladiti sa postojećim teorijama ali brojni eksperimenti izvedeni u drugim institucijama i niz merenja ponovljenih od strane niza drugih istraživača – identične su merenjima Kozyreva … Imajući u vidu složenost procesa koji se odvijaju na suncu i merenja vezanih za astronomska osmatranja, bilo je potrebno pronaći jednostavnije procese, pogodnije za laboratorijska istraživanja pa je Kozyrev kao “Laboratorijski model” procesa vezanih za emisiju i apsorpciju “protoka prostora” razmatrao, na primer, kondenzaciju pare , hlađenje vode, kristalizaciju i sl. Kao vrednost koja karakteriše skalarne osobine “protoka prostora”, pretpostavio je “gustinu protoka prostora” pa je kao jedan od uredjaja za svoja sistematska istraživanja tog fenomena odabrao “Vibracionu vagu”. Detaljna šema ovog uređaja nije prikazana u njegovim radovima, ali pricipijelna konstrukcija se može naći. Princip detekcije i merenja “protoka prostora” je bio zasnovan na promeni težine objekta, postavljenog na preciznu analitičku (“apotekarsku”) vagu obešenu na (vertikalno pokretan) oslonac koji vibrira frekvencijom u opsegu od 10-50 Hz. Promene vrednosti zabeležene tokom eksperimenata sa vibracionom vagom Kozyrev je povezao sa promenom “gustine protoka prostora” nastalih usled dejstva Sunca, Meseca i planeta Sunčevog sistema. Jedna od najvažnijih zavisnosti se vidi na donjoj slici koja pokazuje diskretan (skokovit) odnosno kvantni karakter promene težine na vibracionoj vagi što, po mišljenju Kozyreva, ukazuje i na diskretnu promenu “gustine protoka prostora”. Zahvaljujući ovom efektu, Kozyrev je uspostavio analogiju sa kvantnom mehanikom, gde su registrovani slični efekti iskazani nizom izmerenih veličina.

15

Tokom svojih istraživanja Kozyrev je vršio merenja “gustine protoka prostora” i analizirao dobijene vrednosti u zavisnosti od geografske širine lokacije na kojoj je vršio merenja. Na osnovu toga, zaključio je da su zvezde i shodno tome Sunce najjači izvori prostornog protoka (!?).

16

Na slici gore, prikazani su rezultati eksperimenta sa vibracionom vagom u kojem je dobijena veoma interesna zavisnost težine predmeta od jačine zatamnjenja sunčeve svetlosti i vibracione frekvencije. Na ordinati dijagrama je data promena težine predmeta a na apscici je prikazano vreme. Vremenski trenutak (1) odgovara početku Sunčevog zatamnjenja, trenutak (2) – delomičnom zatamnjenju i trenutak (3) – potpunom zatamnjenju. Gornja kriva, označena sa v2, odgovara većoj a donja, označena sa v1, nižoj vrednosti vibracione frekvencije. Sa slike je jasno vidljivo da eksperiment govori u prilog tumačenja Kozyreva i njegove koncepcije o “prostornom protoku”. Drugi uredjaj koji je Kozyrev često koristio je Torziona vaga. Zbog veoma velike osetljivosti torziona vaga je korišćena u nizu veoma poznatih eksperimenata: Coulomb’ovih pokusa sa elektricitetom, Cavendish’s i Eotvosh-ovi eksperimenti sa gravitacijom … Nažalost, ni za ovaj uređaj nema preciznih podataka ali je dat principijelan opis. Nosač je napravljen od drveta, protivteža je olovna kuglica a vaga je obešena na kvarcnu nit i postavljena unutar staklenog i/ili metalnog zastora radi zaštite od uticaja vazdušnih strujanja i/ili elektrostatičkih polja, što je ovisilo o ideji eksperimenta.

Rad u laboratorijskim uslovima neuporedivo je jednostavniji a ipak omogućuje izučavanje procesa detekcije zračenja ili apsorpcije “protoka prostora” i uspostavljanja korelacije između uočenih osobina “protoka prostora” i vrednosti koje karakterišu pojedine procese kao što su to npr. brzina isparavanja nekog materijala, promena temperature itd. Na slici gore prikazana je zavisnost ugla skretanja torzione vage kao mere zračenja “prostornog toka” (radiation of space flow) tokom procesa isparavanja acetona. U ovom eksperimentu analiziran je uticaj različitih zastora na rezultate merenja: 1 tanak karton, 2 staklena ploča, 3 ploča prekrivena prahom aluminijuma. Zastori su postavljani između izvora zračenja i torzione vage i sasvim je očito da aluminijumski prah ima najmanju “propusnost” “prostornog toka”. U radu nisu dati podaci o eventualnoj zavisnost od udaljenosti između uređaja i izvora zračenja. Kada je u pitanju delo Kozyreva, moramo imati na umu da njegova ideologija nije tipična za fizičke koncepte polja, linija sile, potencijala i sličnih kako su oni definisani u klasičnoj fizici. Naučnici, koji su prisustvovali njegovim eksperimentima i svojim očima videli rezultate merenja uverili su se u mogućnost postojanja fenomena koje je Kozyrev nazivao “protok prostora” (i/ili “protok vremena”). Mnogi od njih su ponovili iste ili slične eksperimente, pri čemu su dobili i slične rezultate tako da se sve češće počelo postavljati pitanje vrste interakcije i njene – eksperimentima nedvosmisleno verifikovane nelokalnosti, tj. trenutnog uticaja iz daljine. Raspravljana su i brojna druga pitanja kao npr.: čije torziono polje utiče na detektor: polje Sunca, zvezda, polje meseca, najbližih planeta i dr.? Čiji uticaj je dominantan? Kako sve te naučno verifikovane efekte, koji govore u prilog Kozyrevljevih koncepcija, usaglasiti sa savremenim fizičkim interpretacijama ? … Zvanična nauka sve više uviđa značaj Kozyrevljevih i sličnih radova. Eksperimentalna realnost iskazana nizom merenja i nepobitnih podataka ukazuje na nedovoljnu širinu postojećih spoznaja i potrebu revizije niza naših duboko ukorenjenih stavova. Snaga argumenata je toliko velika da se o njima raspravlja i na naučnim 17

seminarima kao što je npr. “The research of the time phenomenon”, organizovanom od strane A.P..Levicha u MSU [Russian inter disciplinary seminar on temporology. MSU: http://www.chronos.msu.ru]. Dugačak je spisak imena naučnika i kompetentnih stručnjaka, koji su svojim istraživanjima potvrdili eksperimentalne rezultate Nikolaja Kozyreva koliko god oni bili nesaglasni sa važećim teorijama. Naravno, to je najblaža reč koju mogu upotrebiti jer – Kozyrev je, još pre nekoliko decenija, eksperimentalno dokazao postojanje signala NE-ELEKTROMAGNETNE I NEGRAVITACIONE PRIRODE koji putuju “superluminalnim” brzinama. Postojanje impulsa koji se kroz strukturu prostor-vremena kreću brzinama koje višestruko premašuju brzinu svetlosti – nude čovečanstvu mogućnosti koje prevazilaze i najsmelije naučnofantastične zamisli. Naravno, pored ogromnog značaja za dalji razvoj nauke, njen “Kopernikanski prevrat” i napredak “koracima od sedam milja”, istraživanja Nikolaja Kozyreva i njegovih sledbenika, imaju izuzetno veliki značaj za reafirmaciju Teslinog dela. Ne samo formalno nego sadržajno i suštinski jer u potpunosti potvrdjuju sve izvorne Tesline ideje, principe i zamisli zbog kojih je Tesla u stvari i “potisnut” iz nauke u kojoj jednostavno “nije bilo mesta” za “njegov” luminoferozni etar, Ne-Hercijanske, longitudinalno-skalarne talase, “wave train” koji propagira kroz Zemlju brzinom 1,5 puta većom od svetlosne ili čestice koje se kreću 60 puta brže od svetlosti, električne struje za koje Zemlja nema otpornosti …. Svako ko požaljivo prouči ideje Nikolaja Kozyreva o spiralnim tokovima energije kao formi prisutnoj na svim nivoima permanentnosti materije i torzionom kretanju kao manifestaciji vremena, “protoku prostora” kao fenomenu koji strukturno odgovara onome što nauka naziva “fizičkim vakumom” a koji Kozyrev “transformiše” direktno u etar, vrlo će lako uspostaviti punu asocijativnu vezu i direktnu korelativnost sa Idejama Nikole Tesle. Naučnici koji su tokom eksperimenata Kozyreva bili prisutni u njegovoj laboratoriji, bili su I.A. Eganova i S.M. Korotaev. Rezultati njihovih istraživanja potpuno su saglasni merenjima Nikolaja Kozyreva i – što je najinteresantnije – Nikole Tesle. U narednom delu razmotrićemo njihove glavne radove i pokazati da su njihova merenja u punoj saglasnosti sa merenjima Nikolaja Kozyreva, Nikole Tesle i – što je još lepše – sa predvidjanjima Modela KGE. Generalno, u skladu sa važećim teorijama, kvantna nelokalnost postoji samo na mikro-nivou. Drugim rečima, u svetu atoma, u svetu “beskrajno malog”, “strela vremena” može promeniti smer, tj. “uzrok” ne mora uvek prethoditi “posledici” nego oni mogu i zameniti “mesta”. Na makro nivou – sa aspekta klasično naučnih spoznaja – tako nešto je nemoguće jer, npr., da bi zasvetlela sijalica, prvo treba pritisnuti prekidač. Ipak, poslednjih godina, teorijska razmatranja ukazuju i na tu mogućnost čak i na makroskopskom nivou. Iako je teško poverovati u mogućnost da se krhotine neke razbijene šolje vrate “unazad”, oblikujući šolju, baš takvi inverzno-reverzibilni procesi kod kojih “uzrok” i “posledica” zamenjuju mesta, procesi tzv. “kvantne nelokalnosti na makroskopskom nivou”, – eksperimentalno su potvrdjeni. Baš kao i postojanje tzv. “Inteligentnih energija”, odnosno “signala ne-elektromagnetne prirode” koje poseduju elementarnu svesnost !… Ukratko, Tesline tehnologije, zasnovane na spiralnim suptilno-energetskim tokovima i višedimenzionalnoj vibraciji etarskog supstrata “Ne-Hertzijanskog tipa”, sve se više nameću kao teorijski osnov daljih istraživanja i temelji jedne nove nauke koja bi, pored makro i mikro sveta obuhvatala i duhovni aspekt naše realnosti kao svoj sasvim ravnopravan, sastavni deo. 1. Miller, D.C. 1933. “The Ether-Drift Experiment and the Determination of the Absolute Motion of the Earth,” Reviews of Modern Physics, 5, 2, 203-242. 2. Silvertooth, E.W. 1986. “Special Relativity,” Nature, 322, 590, August. 3. Silvertooth, E.W. 1987. “Experimental Detection of the Ether,” Speculations in Sci.andTech.,10, 1. 4. Silvertooth, E.W. 1989. “Motion Through the Ether,” Electronics & Wireless World, May, 437-438. 5. Manning, B.A. 1988. “A Preliminary Analysis of the Silvertooth Experiment,” Physics Essays, 1, 4, 272274. 18

6. Silvertooth, E.W. and Whitney, C.K. 1992. “A New Michelson-Morley Experiment,” Physics Essays, 5, 1, 82-88. Dipl. inž. Goran Marjanović

Torzioni talasi, prenosioci ljudskih misli i osećanja! Datum postavljanja:Wed Dec 04, 2013

Dipl. inž. Goran Marjanović: Jedno je sigurno: Teslina zaostavština je potencijal jedne potpuno nove nauke, potpuno novog shvatanja prostora, vremena i energije, koje je dublje i od relativističkog i od kvantnomehaničkog, kao i od onog kosmološkog zasnovanog na teoriji „velikog praska“. Danas gotovo niko više ne sumnja da nismo sami u Svemiru. Sa druge strane – uprkos brojnim neidentifikovanim objektima, fenomenima i/ili pojavama i ponekom «kontaktu» – komunikacije sa vanzemaljskim bićima ipak nema. Zašto? Po mom mišljenju razlog je krajnje jednostavan: razlika u našim znanjima i tehničkim mogućnostima isuviše je velika. Dakle, oni od nas nemaju šta da nauče a ako im nešto treba, dođu, uzmu to i odu dalje svojim putem … Ipak, što se tiče nivoa svesnosti, rekao bih da smo tu mnogo ravnopravniji, međutim, svesnost nije «pamet», znanje, obrazovanje, inteligencija. Naime, ono što ljudsku vrstu odvaja od životinja je inteligencija, odnosno sposobnost shvatanja koja proizilazi iz tri osnovne osobine našeg uma: sposobnost za sintezu, analizu i sposobnost pamćenja. No, ako iskoristimo tu svoju mogućnost mišljenja i malo bolje razmislimo, mi «zemljani», toliko ponosni na svoja visoka naučna i tehnička znanja koja smo do sada stekli kao civilizacija – ipak moramo priznati da naša dela, globalno naravno, ne odgovaraju našim umnim potencijalima. Sa jedne strane stvorena su zaista veličanstvena naučna i umetnička ostvarenja a sa druge – civilizacija je stigla do ruba samouništenja. Svi postojeći eko-sistemi Planete Zemlje su narušeni prekomernom eksploatacijom od Boga nam datog … Ukratko, realnost u kojoj živimo govori o korelativnosti naše pameti i naših dela sa jedne strane ali isto tako i o njenoj velikoj neusaglašenosti sa trenutnim nivoom svesnosti ljudske vrste, koji bi nas trebao karakterisati kao ljudska bića 21.-og veka. Eksperimentalna realnost svetskih laboratorija i istraživačkih institucija najvišeg naučnog nivoa ali i sve brojnija istraživanja niza nekonvencionalnih istraživača ukazuju nam da su naša znanja, koliko god visoka, zapravo minorna i u odnosu na znanja prethodnih civilizacija. Ono što je najzanimljivije je činjenica da su sve te civilizacije, uprkos velikim znanjima kojima su ovladali i, po svemu sudeći, visokim tehničkim mogućnostima – ipak završile u samodestrukciji. Zašto? Gde su pogrešili i da li možda i mi idemo sličnim putem? Postoji li rešenje? Ukoliko odgovore potražimo u okviru naše vekovima građene logike mišljenja – dobićemo ih naravno kao tumačenja niza naučnih disciplina. No, istina je uvek relativna pa je svako, koliko god bilo naučno, tumačenje samo (prostorno-vremenski) ograničeno tačno. Problem, koji je zapravo ključni, je u tome što je sve, nekada novo, ali sada već proživljeno, proučeno, viđeno i analizirano od strane drugih daje samo iluziju smisla jer institucionalizacijom stečenih znanja i iskustava samo uži krug pojedinaca dobija monopol na neku «filtriranu» istinu. Izgrađena pravila logičkog mišljenja, dobro ukorenjena ljudska vezanost za čulno-materijalni segment realnosti i naravno fizička i mentalna lenjost – osnovni su razlozi našeg pristanka, počesto i nesvesnog (što i 19

jeste glavni problem), i prepuštanja drugima da nas vode i upravljaju nama: državi, medijima, okruženju i društvu uopšte uspostavljenim normama i pravilima. Većina, nažalost, nije svesna u kolikoj meri su misli koje smatramo svojima – zapravo tuđe. Retki su oni koji su se usudili da skrenu sa sigurnih i dobro utabanih staza (trenutno) važećih naučnih istina, zakona i postulata. A baš tu se nazire rešenje – i to vrlo jednostavno – porast svesnosti, pojedinca i celine – tj. civilizacije. Transformacija našeg (predominantno) nesvesnog u svesno življenje kako je to govorio P.D.Uspenski (Gurđijev) i umesto besmislenog repliciranja bezbroj puta ponovljenog u smisleno stvaranje nečeg sasvim novog i originalnog. Zapravo, smisao stvaranja, kreacije nečega istinski novog, nečega što još niko nije napravio, izmerio, osmišljavanje teorija koje ne postoje ni u jednom udžbeniku, trebao bi biti «put kojim se češće ide» jer taj put, iako neuporedivo teži od dobro osvetljenog, utabanog i sigurnog puta kojim su već hiljade prošle, nepogrešivo vodi ka porastu svesnosti, i pojedinca i civilizacije. Naravno, Kosmos funkcioniše po Božijim principima i zakonitostima, nezavisno od naših spoznaja.Jabuke su padale sa grana i pre nego što je jedna od njih pala Njutnu na glavu. Evidentan porast nivoa svesnosti znači da je taj proces podržan Promišlju Božijom i to je ono što daje nadu u istinsko bolje sutra. Ipak, pre nego što postanemo deo onoga što bi se moglo nazvati “galaktičkom zajednicom živih bića”, moramo ostaviti varvarstvo iza nas i pokazati da smo u stanju da brinemo o sebi i našoj planeti. Jedan od onih za kojeg sa sigurnošću možemo reći da je metafora borbe pametnog čoveka i uspešnog pronalazača sa kultom novca, jedinog merila uspeha na zapadu, je Nikola Tesla. Ovaj nesumnjivi intuitivni genije radio je po dvadeset i više sati dnevno ali nikada zbog sebe i lične koristi, već isključivo za dobrobit celokupnog čovečanstva. No, savremenici ga nisu razumeli. Neki nisu mogli a neki nisu hteli ili smeli. Baš kao i danas. “Radim za budućnost“, govorio je svojevremeno Tesla, “moji savremenici me neće razumeti, ali jednoga dana preovladaće naučni zakoni prirode čije sam tajne otkrio i sve ć́ e se izmeniti, kao dlanom o dlan, sve će se promeniti. Nastupiće nova era čovečanske mudrosti čije će ključne karakteristike biti razumevanje vremena, otkrić́ e neograničenih izvora energije i oblikovanje materije po volji naučnika“. Teslina intuitivna genijalnost je očita. Naglašavanjem potrebe razumevanja vremena ukazao je na značaj budućih otkrića dr. N. A. Kozyreva koja će uslediti nekoliko desetljeća kasnije …

Nažalost, Tesline ideje su bile su toliko napredne da je i dan danas malo onih koji veruju izvornim Teslinim rečima. Za većinu vodećih fizičara, kako onda tako i danas, Tesline ideje o ne-hercijanskim talasima, longitudinalnim elektrodinamičkim vibracijama, luminoferoznom etru, bile su i ostale samo san jednog zanesenjaka koji nije baš najbolje razumeo to što radi. Na svu sreću, u poslednje vreme sve je više onih koji uviđju da su eksperimenti za dokazivanje etra bili zasnovani na neadekvatnom shvatanju tog pojma. Nelogičan pogled na strukturu “prostor-vreme” navela je već́ inu da misli da se delovanje sila na daljinu može dovoljno dobro objasniti i bez potrebe za etrom. Izgleda da su svi propustili, ili su namerno ignorisali činjenicu da je još 1920. godine i sam Ajnštajn rekao: “Prema Opštoj teoriji relativnosti, prostor bez etra je nezamisliv!” (May 5th, 1920, at the University of Leyden, ). Jedno je sigurno: Teslina zaostavština je potencijal jedne potpuno nove nauke, potpuno novog shvatanja prostora, vremena i energije, koje je dublje i od relativističkog i od kvantnomehaničkog, kao i od onog 20

kosmološkog zasnovanog na teoriji „velikog praska“. Sva moja istraživanja govore u prilog Teslinih izjava da su njegovi «Ne-hercijanski talasi», energetske vibracije «sasvim druge vrste» od tzv. Hertzovih talasa, transverzalno-vektorskih EM talasa, tj. onih kojima ga je navodno našio Markoni. Prema postulatima Modela KGE, Teslini (Ne-Hercijanski) talasi su dimenzino bogatija i složenija elektrodinamička energetska forma od klasičnih (Hercijanskih) EM talasa (http://s.beotel.net/~gmarjanovic/). Očekujući oblik Teslinih talasa nastao je sintezom nekoliko opšte-važećih kosmičkih zakonitosti (Walter Russell, P.D. Uspenski, E.Šire. H.Hese …), kao rezultat mojih opažanja tokom niza učinjenih, pomalo nestandardnih eksperimenata zasnovanih na Teslinim tehnologijama. U osnovi, Teslini talasi su longitudinalne elektrodinamičke oscilacije, ali u suštini to su višedimenzionalne energetske vibracije (4D “disanje”), koje postojeća aparatura i metodologija nemože registrovati direktno osim u formi njihovih «senki» tj. nižedimenzione projekcije u “našu” (3D “prostor” + 1D “vreme”) (kvazi) realnost a koja je najsličnija naizmeničnim, rastuće-opadajućim, ciklično-opozitnim, spiralnim (vortices) strukturama.

Fenomen spiralnih energetskih tokova, tzv. Torziona polja, poznata su savremenoj nauci ali tu energetsku formu, barem zvanično i koliko je meni poznato, nauka nikada nije povezivala sa Teslinim Talasima. Naprotiv, sa aspekta zvanične nauke, Teslini Ne-Hercijanski talasi ne postoje kao poseban entitet. Oni su samo poseban oblik klasičnih EM talasa, tj. površinski talasi (Norton, Zenneck…) u bližoj zoni predajnika … Jedan od retkih koji je Tesline «talase sasvim druge vrste» doveo u vezu sa helikoidalnim strujanjem energije bio je Andrija Puharić. Opisujući složenu strukturu Teslinih Ne-Hercijanskih talasa Puharić je pominjao i specifične signale, «superluminalne lidere», koji propagiraju spiralnom putanjom («poput vadičepa») u obliku rotirajućih magnetnih polja, kreirajući neku vrstu tunela kojom onda struji energija u obliku elektron-pozitron parova – bez otpora, dakle potpuno analogno principu kojim savremena nauka tumači superprovodne procese i što je tek nedavno predloženo kao ideja – da se čestice razmenjuju kao helikoidalne spirale … Prvo istraživanje i otkriće “uvijenih” energetskih tokova (tzv. «vorteksa» /vortices/) vezano je za otkriće “pete sile” – torzije – u kasnim 1800-im od strane ruskog profesora N.P. Miškina. Ajnštajnov kolega Dr. Eli Cartan prvi je nazvao ovu silu “torzija” 1913. godine obzirom na njeno “uvrtanje” tokom kretanja kroz tkivo prostorvremena. Tokom 1950.-ih ruski naučnik dr. Nikolaj Aleksandrovič Kozyrev (1908-1983 ) u svojim pionirskim istraživanjima definitivno dokazuje postojanje ove energije, pokazujući da ona, kao vreme, teče u svetom geometrijskom obliku spirale. 21

Torzija u suštini znači “uvrtanje” i podrazumeva spiralnu (helikoidalnu, vorteksnu) formu. Dakle, delovanje statičkih torzionih polja ostvaruje se propagacijom torzionih talasa koji se kroz prostor kreću spiralnom putanjom. Torziona polja su generisana spinom i/ili ugaonim momentom objekta koji rotira. Čestica ili bilo koji objekat koji se vrti u mestu ili tokom kretanja proizvoljnom trajektorijom proizvodi torzione talase i poseduje svoje jedinstveno torziono polje. Po nekima, torzioni talasi su karika koja nedostaje u potrazi za konačnom “teorijom svega (Theory Of Everything)” i jedinstvenom teorijom polja (Grand Unified Theory). Obzirom da torziona polja utiču na stanje spina, torziono polje nekog objekta može biti promenjeno pod uticajem spoljnjeg torzionog polja. Kao rezultat tog uticaja, nastaje nova konfiguracija torzionog polja koja opstaje kao metastabilno stanje (kao polarizovano stanje) i može ostati nepromenjeno čak i ako se izvor eksternog torzionog polja premesti u drugi deo prostora. Osobina rezidualnosti, tj. sposobnost samostalnog opstanka ove energetske forme je osobina potpuno nesvojstvena klasičnim, hercijanskim EM poljima. Zbog ovog neobičnog svojstva torzionih polja, neki fizički ili biološki objekti mogu “zabeležiti” (pamtiti) torziona polja određene prostorne konfiguracije. Najbolji primer za to su molekuli vode. Istraživanja su pokazala da je voda veoma dobar medijum za skladištenje statičkih torzionih polja. Svojim radom iz 1988. godine, francuski imunolog dr. Jacques Beneviste iznenadio je nučnu javnost pokazavši da voda ima sposobnost pamćenja sastava hemijskih supstanci sa kojima je bila u kontaktu. Homeopatija koristi to znanje u izradi lekova i prenošenju informacija na pacijenta. U daljim istraživanjima pokazalo se da karakteristike supstance takođe mogu biti prenete iz jedne posude sa vodom na drugu jednostavnim postavljanjem tih posuda zajedno. Izuzetno efektnu ilustraciju sposobnosti vode da registruje i pamti misaone i emocionalne strukture dao je dr. Emoto Masaru svojim snimcima kristala leda, nastalim pod uticajem različitih misaonih obrzaca. Naučnik koji je zasigurno dao najveći doprinos u istraživanju nekonvencionalnih energetskih oblika je dr. Nikolaj Aleksandrovič Kozyrev. On je bio izuzetan naučnik, dobro poštovan u Rusiji, ali praktično nepoznat na zapadu. Implikacije njegovog rada, i rada svih onih koji su ga pratili, bile su ogromne. Nažalost njegova istraživanja bila su skoro u potpunosti prikrivena od strane bivšeg Sovjetskog Saveza, ali padom gvozdene zavese i dolaskom Interneta, konačno smo dobili pristup “najbolje čuvanoj ruskoj tajni”. Temeljna istraživanja hiljada stručnjaka, doktora nauka, zasnovana na radovima Kozyreva, rezultovala su novim spoznajama koje su potpuno promenile naše razumevanje Univerzuma. Život Kozyreva bio je izuzetno težak. Najnesretniji obrt desio mu se 1936. godine kada je bio uhapšen pod represivnim zakonima Jozefa Staljina. Od 1937.g, narednih 11 godina provodi u koncentracionom logoru, gde je podvrgnut strašnim torturama trpeći strahote poznate samo onima koji su ih preživeli. Ipak, i u tako teškim uslovima on je duboko razmišljao o misterijama univerzuma, obraćajući pažnju na sve moguće postojeće životne obrasce. Ono što je uočio bilo je više nego interesantno i neobično – svi ti toliko brojni i različiti organizmi pokazivali su znake asimetrije i/ili spiralnog rasta tokom svog razvoja. Na osnovu svojih zapažanja Kozyrev je smatrao da su svi oblici života samo vanjski “otisak” (slika) nekog nevidljivog, unutrašnjeg izvora spiralne energije, koji utiče na njihov razvoj kao što svoja uobičajena svojstva stiču i kroz energiju koju primaju jedenjem, pijenjem, disanjem, fotosintezom …

22

Kozirev je izveo niz eksperimenata kojima je verifikovao postojanje ovog spiralnog izvora energije, a to su kasnije potvrdili i mnogi drugi istraživači. Jedan od njih je Brus DePalma, koji je otišao i dalje pokazujući da masa i spin mogu zavisiti od mnogo stvari kao što su vibracije, toplota, električna energija i magnetizam. Kozirev je zaključio da vreme nema smisla bez kretanja pri čemu je ono spiralnog oblika tako da je spiralno kretanje nazivao “protok vremena”. Iako korektno preveden, ovaj izraz treba pažljivo interpretirati jer se lako može pogrešno protumačiti da je vreme neka “stvar” koja može da “teče”. Ipak, taj izraz je i logičan jer ukazuje na zavisnost vremena od rotacije, pa je spiralno kretanje nešto što rotaciji dodaje dalje kretanje (višu formu kretanja) tako da je rotacija = vreme, i na taj način: rotacija u kretanju = protok vremena. Ovako je David Wilcock opisao ostvarenje Kozyreva: “Kao što smo rekli, spiralni energetski obrasci u prirodi skinuli su veo pred iniciranim očima dr Kozyreva dok je bio u koncentracionom logoru. Svojom “direktnom spoznajom” stekao je uvid u to da je spiralna energija u stvari prava priroda i manifestacija “vremena.” Očigledno, on je osećao da je “vreme”, mnogo više od obične funkcije za merenje (brojanje) trajanja kako ga mi sada tumačimo. Krajem 50.tih godina XX veka astrofizičar, astronom dr. N.A. Kozyrev je predložio sasvim nov koncept – “Protok prostora (space flow)”, koji se sa aspekta savremene fizike može povezati sa pojmom spiralnog polja a neodoljivo asocira na Teslin luminoferozni etar. Prema tumačenjima Kozyreva, putem “prostornog protoka” moguće je ostvariti interakciju između proizvoljno udaljenih objekata Univerzuma – ODMAH, istovremeno – 23

dakle trenutno, bez vremenskog kašnjenja koje karakteriše propagaciju Hertzovih EM talasa. Nažalost, u svojim radovima Kozyrev nije koristio koncepte kompatibilne sa jednačinama savremene fizike elementarnih čestica i kosmologije pa su njegovi radovi potisnuti od strane savremene naučne misli. Za dokaz postojanja protoka prostora Kozyrev je realizovao niz astronomskih i laboratorijskih eksperimenata i merenja. Naravno, eksperimenti trenutnih snimaka slika zvezda i najbližih galaksija su bili najzanimljiviji. Sasvim je očito da razmišljanja Kozyreva o protoku prostora podrazumevaju – mada to nigde nije rekao direktno – prisustvo signala, relativno bržih od svetlosti. Ovo je direktno suprotno osnovnom postulatu Ajnštajnove teorije relativnosti, temelju savremene fizike, postulatu o konstantnosti brzine svetlosti, po kojem ni jedan objekat sa realnom masom mirovanja nemože dostići – a kamoli prevazići brzinu svetlosti. Obzirom na to, sasvim je razumljivo što radovi Kozyreva nemaju adekvatnu podršku oficijelne nauke. Osnovne karakteristike protoka vremena koje je razmatrao Kozyrev zasnovane su na razlikama u rotaciji objekta u smeru kazaljki sata i u suprotnom pravcu. Preciznije rečeno, u pitanju su koncepti asimetrične spirale koja se može detektovati na osnovnom nivou, prvenstveno u fizici elementarnih čestica ali i kod makro objekata. Na osnovu svojih teorijskih i praktičnih istraživanja Kozyrev zaključuje da se desna i leva rotacija i spirale svih tela moraju razlikovati. Upravo ta asimetričnost, prema Kozyrevu ukazuje na spiralna svojstva vremena, odnosno da je ova osobina povezana sa osom (axis) vremena. Iako je razmatrao i mogućnost uvođenje koncepta spirale kroz prostorne koordinate, kao krajnju formulu Kozyrev je definisao brzinu kretanja duž ose vremena ili brzinu protoka vremena koja ima spiralne karakteristike a koja odgovara celokupnom prostoru. Jedno od možda najkontroverznijih otkrića dr. Kozyreva je da ljudske misli i osećanja generišu torzone talase !!! Ova činjenica je od izuzetne važnosti za savremenu nauku jer nudi mogućnost “fizičkog” shvatanja i tumačenja svesti a time i mnogo kompletniji model stvarnosti. Kozyrev je bio u stanju da izmeri fizičke efekte izazvane naglim psihičkim promenama uključujući i njegova vlastita stanja. Svojim eksperimentima je dokazao da je svest (svesnost) povezana sa vibracijama unutar fluidnog eteričnog medijuma koji prožima sve. U svojim genijalnim eksperimentima uočio je trenutne promene u psihokinetičkim sistemima, nastale delovanjem nepoznate energetske forme koju je teško detektovati i za koju je verovao da je – saamo vreme – i koja objedinjuje sve oblike postojanja u jedinstveno polje, povezujući sve stvari u realnom vremenu, promovišući tako princip nelokalnosti (“trenutno delovanje na proizvoljnoj udaljenosti”), što je ključni koncept i prilično diskutabilan fenomen moderne kvantne fizike. Svojim brojnim merenjima Kozyrev je pokazao da promene u mehaničkim sistemima proizvode suptilne promene u gustini vremena, eterskom medijumu, kao i gravitacija, gromovi, promene godišnjih doba, promene u gustini materije itd. Isto tako, Kozirev je utvrdio da svest takođe utiče na gustinu vremena. Pri tome emocije (emocionalne misli) proizvode mnogo veće efekte na njegovu opremu nego što je to slučaj kod intelektualnih razmišljanja. Emocionalno uzbuđene osobe imale su posebno snažan uticaj na merne sisteme. Dr. V.Nasonov, kolega dr. Kozyreva koji je prisustvovao njegovim merenjima, tokom svog izlaganja na Moskovskom univerzitetu 1985. godine ispričao je publici sledeće: “Na primer, on [Kozirev] je bio u stanju da pokazivač torzione vage skrene za 40° ili čak i više kada je čitao svog omiljenog “Fausta” (Tesla/obrtno magn.polje!). Međutim, matematički proračuni, po pravilu, uopšte nisu izazivali otklon pokazivača …”. Brojni eksperimenti koje je izveo u svojoj laboratoriji uverili su Kozireva da naše misli mogu promenti gustinu vremena. Njihovo svojstvo nelokalnosti nudi nam mogućnost objašnjenja niza psi-fenomena iz oblasti metafizike pa i ezoterije na zaista racionalan i naučno prihvatljiv način. Svi savremni aparati kvantne medicine i uopšte – komplementarne metode lečenja, zasnovane su na transferu (transdukciji) bio-informacionih polja putem Torzionih talasa. Sposobnost supstance, posebno vode, da “očitava” i registruje Torziona polja, uz njihovo svojstvo rezidualnosti koje ona i inače poseduju sama po sebi, kombinovana sa njihovom mogućnošću trenutnog tranfera informacija izuzetno su vredna saznanja koja čovečanstvu nude neslućene mogućnosti! U idućem broju: “Trenutne slike zvezda, Ne-elektromagnetni signali sa Sunca”. 24

Tajna pamćenja vode – fundamentalni mehanizam života Kosmosa Datum postavljanja:Tue May 28, 2013

Dipl. inž. Goran Marjanovic Sasvim je nesumnjivo da je voda najvažnihji element na našoj planeti. Bez nje, život na Zemlji bio bi nemoguć. No – nisu u pitanju samo njena fizičko-hemijska svojstva koja direktno utiču na pravilno funkcionisanje našeg organizma i mogućnost opstanka živih bića, biljaka, životinja i ljudi – nego i neke njene osobine koje vodu čine fundamentalnim mehanizmom života na Zemlji ali – po svemu sudeći – i Kosmosa uopšte ! … Tesla je prepoznao mudrost i snagu Russell-ovih učenja i pozvao ga «da zaključa svoje znanje na neko sigurno mesto tokom narednih 1000 godina – sve dok čovečanstvo ne postane spremno za tako nešto»… Najnovija istraživanja ukazuju na sasvim nespornu činjenicu da je voda mnogo više od «prostog» jedinjenja vodonika i kiseonika jer iskazuje izuzetno veliki broj anomalija – potpuno neprimeren tako jednostavnoj strukturi koju čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Jezgro atoma kiseonika sadrži 8 protona i 8 neutrona a omotač 8 elektrona (2s+6p) kada je atom elektro neutralan. Atom vodonika (protijum) čini samo 1 proton u jezgru i 1 elektron u omotaču! Uprkos tome, sve su brojniji eksperimenti svetskih laboratorija koji na različite načine dokazuju da voda ima mogućnost gotovo neograničenog «pamćenja»! Ovo bi moglo značiti da informacije pohranjene u vodu koju pijemo, kupamo se u njoj …, mogu uticati i na naše fizičke pa i mentalne sposobnosti, odnosno raspoloženje, zdravlje itd. jer čak 72 procenta našeg tela čini – voda!

Većini nas su poznata istraživanja japanskog naučnika Masaru Emoto-a o tome kako voda reaguje na različite spoljne uticaje izazvane elektromagnetnim i/ili mehaničkim talasima poput muzike, reči – pa čak i misli koje su joj upućivane. Podsetimo se iznenađujućih rezultata koje je dr. Masaru dobio i na osnovu kojih se – sasvim slobodno – možemo zapitati: da li je voda možda živo stvorenje ? 25

Prirodna, čista, izvorska voda, nakon molitve, klasične muzike i pozitivnih misli formirala je simetrične, gotovo savršene kristale neverovatne lepote. Kristali zagadjene, ustajale vode bili su deformisani i vrlo nepravilne strukture. Destilovana voda uopšte nije imala kristalan oblik, ali kada joj je rečeno «hvala» ili su joj upućene misli ljubavi i pažnje formirala je predivne kristale. Isto tako, ukoliko bi se na posudi sa uzorkom vode napisala reč «Adolf Hitler» npr., ili bi se taj uzorak izložio tehno ili hevi-metal muzici, ili bi joj se uputila neka pogrdna reč – voda bi «odgovarala» odgovarajućom kristalnom strukturom – amorfnim, nesimetričnim, tj. «ružnim» oblicima kristala. Ukratko, prema istraživanjima dr. Masaru Emoto-a voda je živa i ima pamćenje. Kada je pijemo, informacije koje su pohranjene u njoj prenose se na nas … Iz knjige «Poruke skrivene u vodi», Masaru Emoto-a, prenosimo nekoliko njegovih poruka. Citat: «Voda poseduje sposobnost umnožavanja i pamćenja informacija. Mogli bi reći da voda okeana pamti stvorenja koja žive u okeanu. Ledenjaci bi mogli sadržati milione godina prošlosti naše planete. Voda kruži planetom, teče kroz naša tela i širi se čitavim svetom. Kada bi bili u stanju pročitati informacije sadržane u pamćenju vode, čitali bi priče epskih razmera. Razumevanje vode donosi nam razumevanje svemira, prirodnih čuda i samog života.» Kraj citata.

Hemijska formula vode je H2O, što znači da jedan njen molekul čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. Voda je supstanca bez mirisa, ukusa i boje, čija je mehanička gustina 1 g/cm3. U zаvisnosti od temperаture i pritiskа, rаstojаnjа između pojedinih molekulа vode su mаnjа ili većа, а veze među njimа jаče ili slаbije, pа se vodа jаvljа u više agregatnih stаnjа: čvrsto (led), tečno i gаsovito (para). Prelаzаk vode iz jednog agregatnog stаnjа u drugo postiže se povećаnjem ili smаnjenjem temperаture. Vodа prelаzi u gаsovito stаnje zаgrejаvаnjem do temperаture od 100°C. Prelаzаk vode iz tečnog u gаsovito agregatno stаnje se nаzivа ispаrаvаnje. Čvrsto аgregаtno stаnje se postiže hlаđenjem do temperаture od 0°C. Mаnje je poznаto dа vodа delimično ispаrаvа i nа nižim temperаturаmа od 100°C, аli ne u velikim količinаmа. Ovo ispаrаvаnje omogućuje dа vodа neprestаno kruži u prirodi, iz zemlje kа oblаcimа, pа potom nаzаd u vidu kiše i drugih pаdаvinа. Sneg je tаkođe vodа, pošto je svаkа pаhuljica kristаl ledа mаlih dimenzijа. Prelаz vode iz čvrstog u gаsovito stаnje nаzivа se Sublimаcijа. O anomalijama vode više reči će biti u delu koji sledi a ovde naglašavamo jedno od njenih najvažnijh, više nego paradoksalnih, osobina – ali veoma značajnih za život svih bio-struktura. Anomаlijа vode koja ima ključnu važnost zа život je njeno svojstvo dа najveću gustinu ima na +4°C, tako da led (0°C), tj. voda u čvrstom stanju, imа mаnju gustinu od vode u tečnom stаnju. Ovo je razlog što se vodene površine zalede po površini, a sav podvodni biljni i životinjski svet normalno nastavlja život u vodi ispod leda. Štaviše, sloj leda i snega koji po njemu eventualno napada postaje svojevrsna izolacija i štiti vodu od daljeg zaleđivanja. Kada bi se voda prilikom mržnjenja ponašala “normalno”, život bi bio nemoguć. Obzirom na ekološke međuzavisnosti, ovo je veoma važno i za ostatak živog sveta. Osim toga, ova pojava omogućuje da reke nesmetano teku ispod leda. Kada bi reka bila skroz zaleđena na nekom delu svog toka, pristižuća (nezaleđena) voda morala bi da potraži novi put … i eto poplava i bez kiše. … 26

Pomenuta anomalija susreće se samo još kod livenog gvožđa, bizmuta i antimona. Ipak, kod ovih supstanci ona nema ni približno isti značaj kao kod vode. Sve druge supstance (prema Mendeljejevom Periodnom sistemu elemenata ima ih 118) prilikom hlađenja i očvršćavanja smanjuju svoju zapreminu, tj. povećavaju gustinu ! Doduše i voda se hlađenjem skuplja kao i druga tela ali – za vodu – ovo pravilo važi samo do četiri Celzijusova stepena iznad nule. Ako je hladimo i dalje, ona počinje da se širi !? I kada se na nula stepeni sasvim zaledi, očvrsla voda (led) ima zapreminu devet procenata veću nego pre početka hlađenja. Ono što veoma čudi je intenzitet sile kojom led deluje na zidove cevi i posuda. Svi znamo da zimi, počesto, “kao od šale”, popucaju čak i jake metalne cevi, blokovi i hladnjaci automobilskih motora i gotovo svaka posuda u kojoj se voda zaledi. Sa druge strane, ovo neobično svojstvo vode ujedno je i jedan od načina na koji ona razara stene i oblikuje reljef planete Zemlje, znalačkom upornošću veštog i strpljivog majstora. Može se reći da su anomalije i paradoksi, baš kao čuda i misterije, takođe deo našeg sveta pri čemu su oni u priličnoj meri “ravnomerno” raspoređeni na mnoštvo pojava kojima smo okruženi. Ono što je ipak najneobičnije u tom «skupu neobičnosti» je činjenica da se voda uopšte ne uklapa u tu ravnomernost jer je za sebe “pokupila” nesrazmerno veliki broj anomalija i paradoksa. Iako naizgled jednostavan, molekul vode očito ima veoma kompleksan sastav jer voda ima – verovali ili ne – čak 69 svojstava [vidi ref. 1, (phase anomalies = 12, density anomalies = 22, material anomalies = 14, thermodynamic anomalies = 11, physical anomalies = 10)] po kojima su njena ponašanja sasvim drugačija od onih koja karakterišu druge supstance u sličnim uslovima. Kao gas, voda je jedan od najlakših poznatih, kao tečnost mnogo je gušća nego što «bi trebalo» dok je u čvrstom stanju mnogo lakša nego što se očekuje u poredjenju sa njenim tečnim oblikom. Iako atipična po svojim osobinama, voda je najrašireniji oblik supstance u tečnom stanju na Zemlji. Konkretno, visoka sila kohezije (privlačna sila istovrsnih molekula) rezultuje visokom temperaturom isparavanja-kondenzacije i niskom tačkom zamrzavanja-topljenja tako da se mi i naša planeta praktično «kupamo» u tečnoj vodi. Visok procenat vode u svim bio-strukturama očito je neslučajan jer, npr, veliki toplotni kapacitet i visoka toplotna provodnost vode uz veoma visok sadržaj vode u organizmu doprinose mogućnosti termoregulacije, odnosno vrlo efikasne kontrole telesne temperature. Visoka latentna temperatura isparavanja (energija potrebna da odredjena količina tečnosti ispari) sprečava dehidraciju organizma i – sa druge strane, suprotno – doprinosi mogućnosti evaporativnog hladjenja tela. Zbog velikog toplotnog kapaciteta okeani i mora se ponašaju kao ogromni rezervoari toplote obezbedjujući tako umerene temperaturne promene zemljišta i povoljne klimatske uslove u mnogo širim regionima gde bi oni – bez ovog mehanizma – bili mnogo nepovoljniji. Na primer, Golfska struja nosi tropsku toplotu u severozapadnu Evropu. Zbog svoje polarnosti i relativno visoke dielektrične konstante, voda je odličan rastvarač, jonizuje i omogućuje laku razmenu protona izmedju molekula i tako doprinosi bogatstvu jonskih interakcija u biologiji. Visoka površinska napetost vode kombinovana sa njenim svojstvima širenja pri zamrzavanju podstiče eroziju stenovitog materijala dajući nam zemljište pogodno za poljoprivredu. Sve su nam ovo manje-više poznate stvari. Ali kako objasniti sposobnost vode da pamti ? Jedna od osobina vode koja je korelativna sa njenom strukturom je njena dielektrična konstanta /2./ čiju vrednost današnja nauka sa lakoćom može pratiti do četvrte decimale, a što nam omogućuje uporednu analizu njenih energetskih stanja i odgovarajućih svojstava. Nadalje, svaki molekul vode emituje (i apsorbuje) elektromagnetne signale u vrlo širokom spektru frekvencija što takodje omogućuje istraživanja svojstava vode – kako onih dobro poznatih – tako i onih najkontroverznijih. Pošto su atomi unutar molekula vode jonizovani, tj. imaju naelektrisanja koja čine mini-dipole, usled vibracija koje nastaju od energije iz okruženja, oni emituju elektromagnetne talase u mikrotalasnom području. Rastojanje atoma vodonika i kiseonika je toliko da molekul vibrira u infracrvenom opsegu pri čemu je talasna dužina oko 3.2 mikrometra. Usled interakcije (ekscitacija) vidljive svetlosti sa elektronima u višim energetskim nivoima atoma kiseonika, ti elektroni (relaksacija) emituju fotone frekvencije od oko 10^15 Hz. To je najveća učestanost molekula vode. Više frekvencije generišu složenije forme – molekule povezane u veće grupe – tzv. klastere, koje može sačinjavati i nekoliko stotina molekula pri čemu različite strukture, analogno svom nivou složenosti, generišu odgovarajuće, uglavnom vrlo široke i složene spektre elektromagnetnih signala tako da voda «kao da nije voda …». Savremena merenja i eksperimenti [npr. 2,3,4,5] potvrdjuju sposobnost vode da pamti informacije kao i mogućnost homeopatskih lekova da memorisane signale prenesu organizmu putem rezonantnih procesa. 27

Nažalost ova eksperimentalno utvrdjena realnost nemože se objasniti klasično-čestičnom (fermionskom) strukturom vode (protoni, neutroni,…) predstavljene hemijskim jedinjenjem kiseonika i vodonika nego samo njenom «dubljom» energetskom strukturom koju sačinjavaju tzv. Bozoni, čestice (nosioci polja osnovnih fizičkih sila) koje tvore simetrično sastavljena kvantna stanja, dakle materijalnom strukturom sazdanom od fotona – odnosno «svetlosti»! O tome kako medjusobno komuniciraju ćelije, uz naučne sugestije koje nas vode ka usvajanju ideje o telu kao energetskom sistemu, a ne kao zbiru materije, tj. sistemu gde rad tela vode skriveni kvantni procesi, a materija je tek njihov prekrivač, vidljivi glasnik nevidljivih zbivanja …, zainteresovani mogu naći u tekstu «Svetlost na tragu duha», objavljenom u ovom casopisu [7] a u narednom delu želim predstaviti – vrlo neobične ali zaista sjajne – ideje jednog prilično kontroverznog naučnika – Waltera Russella, koji nam svojim nekonvencionalnim tumačenjem strukture materije, pa samim tim i strukture vode, nudi i mogućnost objašnjenja njenih neobičnih osobina i svojstava. Walter Russell [8] proveo je prvu polovinu svog života kao slikar portreta, arhitekta, kompozitor, kipar i filozof. Godine 1920, objavljivanjem svoje tabele Periodnog sistema elemenata kojim je proširio i dopunio prethodni Mendeljejev sistem, predvideo je postojanje deuterijima i tricijuma (izotopi vodonika), kao i transuraniumskih elemenata kao što su plutonijum i neptunijum. Do 1927.godine eksperimentišući u «Westinghouse Lamp Laboratories», uspeo je transmutirati (preobraziti, pretvoriti) vodu u 17 različitih supstanci !? Iako njegove ideje nikada nisu prihvaćene od strane šire naučne javnosti, na bazi svojih naučnih radova, nakon što su u nekoliko laboratorija izolovana sva četiri nova elementa koje je predvideo, Američka akademija nauka dodelila mu je titulu doktora 1941. godine. U kasnijim godinama svog života, dr. Russell je objavio nekoliko knjiga o načelima transmutacije elementa a zatim se posvetio svojim novim naučnim principima ekoloških sistema i tehnologijama slobodne energije. Umro je 1963. godine u 92. godini života. Objavljujući vest o tome, Walter Cronkite, američki novinar, najpoznatiji kao voditelj večernjih vesti na TV CBS, komentarišući Russellovu smrti, nazvao ga je “… Leonardo da Vinči našeg vremena”. Godine 1927, Walter Russell je objavio knjigu “The Universal One”, u kojoj je tadašnjem naučnom establišmentu pokušao objasniti svoje kosmičke zakone. To mu nije uspelo u potpunosti pa je narednih dvadeset godina razradjivao svoje ideje a rezultat je knjiga “The Secret of Light”, koju je objavio 1947. godine. U osnovi, W. Russell je osoba koja je imala izuzetno napredna shvatanja ali ona nikada nisu prihvaćena od strane zvanične naučne javnosti. Čak ni danas. Russell-ov Periodni sistem elemenata ima muzičko-spiralno-vrtložnu strukturu zbog čega neodoljivo asocira na razmišljanja Viktora Schaubergera ali neka stručna analiza niti direktna veza izmedju njihovih radova nikada nije napravljena. Ovde posebno naglašavam činjenicu da Tabela periodnog sistema elemenata Waltera Russella predstavlja dvodimenzionalni prikaz trodimenzionalnog koncepta četverodimenzionalne realnosti. Sastoji se od 9 oktava, tj. perioda energetskog talasa gde svaki hemijski element ima svoje «mesto» u tom TALASU cikličnih, prostorno – vremenskih promena

28

Russsellovu kosmogoniju zaista nije lako razumeti. Verovatno je to glavni razlog što je ona i danas potisnuta iz naučnih razmatranja. Ilustracije radi navodimo nekoliko njegovih ideja. Prema savremenom konceptu gravitacije ona je (uvek i samo) privlačna sila kojom jedan supstancijalni objekt deluje na drugi i koja materijalne objekte sa masom “vuče” (privlači) “od izvan prema unutra”, ka centru mase. Prema dr. Russellu, gravitacija je ciklična sila koja kontroliše sažimanje (komprimovanje) hladnoće u toplotu, i širenje (ekspanziju) toplote u hladnoću”; gravitacija proizvodi toplotu sažimanjem hladnoće da bi nevidljiva svetlost postala vidljiva; gravitacija isijava (zrači) hladnoću širenjem toplote da bi vidljiva svetlost postala nevidljiva. … “Prvi princip Prirode u proizvodnji energije i izgradnji materije je proizvodnja toplote od hladnoće svemira (prostora). Tako generisana toplota zrači se nazad u hladnoću da bi se kompletirao talasni ciklus koji se automatski ponavlja u ovom večnom svemiru beskonačnog kontinuiteta”. Generalna postavka dr. Russella, koja se po principu fraktalnog niza preslikava na sve nivoe egzistencije i strukturne mehanizme je njegova tvrdnja da je univerzum zasnovan na principu ujedinjene, ritmičke, uravnotežene razmene. Ova fizička teorija koju je izložio u svojim knjigama «The Secret of Light» (1947) i 29

«The Message of the Divine Iliad» (1948–49), nije prihvaćena od tadašnjih «mejnstrim» naučnika a dr. Russell smatra da je to uglavnom zbog različitosti u shvatanju i tumačenju postojanja uma i materije; Dr. Russell postojanje uma smatra uzrokom dok naučnici uopšte postojanje uma smatraju efektom (posledicom). Prema postavkama Modela Kvantiranih Gustina Energije [9], Upanishadskim i drugim Vedskim tekstovima – Istina je na strani dr. Waltera Russella! Čak i moderna nauka, tj. savremena eksperimentalna realnost ide u prilog ovako «slobodoumnih» ideja. Naime – Sonoluminiscencija (npr.) je pojava pri kojoj se delovanjem mehaničkih talasa iz domena ultrazvuka kreiraju kavitacioni mehurići u vodi (pojava nastajanja delimičnog vakuuma u tečnosti usled zvučnih talasa velikog intenziteta, odgovarajuće frekvencije …) koji odjednom narastu a zatim iznenada implodiraju (sažimanje) i pri tome emituju kratak svetlosni impuls. Činjenica da savremena nauka nema baš nikakvo objašnjanje za ovaj, eksperimentalno verifikovan dogadjaj u više svetskih laboratorija, ne umanjuje njegovu asocijativnu vezu «prirodnih zakona» Realnosti i Ideja slobodoumnih istraživača poput dr. W.Russella. O tome u kolikoj meri su njegove ideje bile napredne govore reči jednog od najvećih naučnih genija naše civilizacije – Nikole Tesle. Zaista je više nego interesantno da su se ova dva velikana naučne misli sreli i razmenili mišljenja. Tačan datum njihovog sastanka nikada nije utvrdjen, ali je ipak sasvim nesporno da su se sreli i razmenili svoje ideje, shvatanja i do detalja raspravili svoje kosmogonije. Tesla je prepoznao mudrost i snagu Russell-ovih učenja i pozvao ga «da zaključa svoje znanje na neko sigurno mesto tokom narednih 1000 godina – sve dok čovečanstvo ne postane spremno za tako nešto». Da ove Tesline reči, u čiju moć prosudjivanja ne bismo trebali sumnjati, zaista nisu bez osnova možemo videti i sami iz priložene slike: «The Russell Periodic Chart of Elements, No.1.». Naime, prema široko prihvaćenom Periodnom sistemu elemenata Mendeljejeva za koji svi znamo i koji se uči u školama svih nivoa, prvi hemijski element je vodonik. Njega, kako smo već rekli, čini jedan proton u jezgru i jedan elektron koji oko nje kruži. Naravno ovo je «slika» atoma Nielsa Bohra koja sa aspekta moderne kvantne fizike izgleda mnogo drugačije ali za naše potrebe dovoljno je tačna. Dakle, sa aspekta nauke, atom je osnovna građevna jedinica supstance. Atom se sastoji od jezgre (koju čine protoni i neutroni) i elektrona koji se nalaze u «ljuskama» oko jezgre. Današnji model atoma koji nazivamo «kvantno-mehanički model» predstavlja unapredjen Bohrov model i u njemu elektroni ne kruže baš po kružnicama, nego ih – naravno u skladu sa Heisenbergovim principom neodredjenosti – možemo naći u široj zoni odgovarajućih elektronskih oblaka … Bilo kako bilo, problem koji se nameće na osnovu ovakvih shvatanja strukture materije je objašnjenje (i uopšte – mogućnost poimanja tako nečega) prve tri oktave Russellovog periodnog sistema koji u tom delu, predvidja postojanje još 24 nova, današnjoj nauci sasvim nepoznata, elementa PRE vodonika ! Kako objasniti strukturu «Tomiona, Albertona,…, Alphanona …,» tih čudnih «atoma» koji bi svi – po logici ustanovljenoj u Mendeljejevom Periodnom sistemu elemenata, koji koristimo i danas – trebalo da imaju manje od jednog protona u jezgru i manje od jednog elektrona u omotaču ? Teško. Još teže je osobine vode objasniti «složenim, heksagonalnim, prstenastim oblicima koje formiraju atomi kiseonika sa naizmeničnim spletovima atoma na višem ili nižem nivou od svojih suseda gradeći tako toroidalne trodimenzionalne strukture …» [10 ]. Ostaje nam dakle da se u odgonetanju «Tajne pamćenja vode» – kao fundamentalnog mehanizam života Kosmosa vratimo razmišljanjima Waltera Russella i/ili Teslinim tehnologijama. Na tom putu sigurno nam može pomoći nauka ali i nekonvencionalne ideje poput onih kakve su promovisali svi oni kojima luksonski zid – pa čak ni plankova konstanta – nisu predstavljale barijere u razmišljanju.

30

Reference

1. Anomalije vode: http://www.lsbu.ac.uk/water/anmlies.html 2. The Memory of Water, Wolfgang Ludwig 3. V.D. Khavryntchenko and O.V. Zhalko-Tytarenko: Memory Effects in Water. Quantum Chemistry Modelling and Vibrational Spectra Verification. 2nd World Congress for Electricity and Magnetism in Biology and Medicine, June 8-13, 1997, Bologna, Italy. 4. C.W.Smith: Is a Living System a Macroscopic Quantum System? The Center for Frontier Sciences at Temple University, 7, no. 1 (1998). 5. M. Schiff: The memory of water 6. C. Dalla Via: Phänomen Wasser, vgs-Verlag, Köln, 1997. 7. Svetlost na tragu duha, http://kpv.rs/?p=1605 8. Walter Russell, http://peswiki.com/index.php/PowerPedia:Walter_Russell 9. Samoostvarenje apsoluta, http://kpv.rs/?p=142 10. Structure of the Water Molecule, http://www.infoplease.com/encyclopedia/science/water-structure-watermolecule.html

Analogija Teslinih merenja, očekujućih vrednosti po modelu KGE i rezultata merenja na Visočici Datum postavljanja:Wed Jan 23, 2013

Dipl. inž. Goran Marjanović: Imajući u vidu postavke Modela kvantiranih gustina energije, smatram da svi materijalni objekti čija je geometrija zasnovana na principima koji su analogni onima koje je Priroda utkala u temeljnu strukturu Kosmosa, ispunjavaju potrebne i dovoljne uslove za njihovu punu, medjusobnu koherentnost, odnosno za njihovu višedimenzionalnu rezonantnost. Preslikavanje uređene matematičke strukture u poseban geometrijski oblik i unutrašnju gradju (sadržaj) nekog objekta, rezultira vrlo specifičnim talasnim osobinama takvih objekata i svojstvima karakterističnim za koherentne sisteme. Sva dosadašnja teorijska i praktična istraživanja ukazuju na mogućnost da objekti specifičnih gabarita i naročitog oblika, manifestovanog na supstancijalnom nivou, i posebno uređene unutrašnje materijalne strukture 31

predstavljaju neku vrstu višedimenzionalnih “dipola”, tj. rezonatore i koncentratore posebnih energetskih formi, uključujući i hipotetične sub-plankovske talasne entitete iz domena hiper-svemira (oblast IV kvadranta Realnosti po modelu KGE[i]). Cilj ovog teksta je da kroz analizu prostorno vremenskih odnosa pokaže da su Tesline tehnolgije zasnovane na univerzalnim principima svih Kosmičkih mašina kao što je npr. Sunčev sistem i istim onim kakvi su implementirani i u strukturu odredjenih, uglavnom sakralnih, građevina drevnih civilizacija. KOMPLETAN TEKST: Analogija Teslinih merenja [i] Goran Marjanovic, http://s.beotel.net/~gmarjanovic/index.html

«Značajan korak u ostvarivanju Teslinog sna o skalarnim talasima» Datum postavljanja:Wed Dec 26, 2012

Kolarac, petak, 07.12.2012.g., predavač: Goran Marjanović, dipl.inž, : prof. dr. Vladimir Ajdačić, …Iako je sala imala 200 mesta došlo je preko 240 posetilaca pa je deo ostao napolju jer su zakljuičali vrata kad su videli da ljudi nemaju gde više da udju … Nikola Tesla, jedan od nesumnjivo najvećih intuitivnih genija naše civilizacije, dosegao je tokom života izuzetno duboke spoznaje ali ih, nažalost, nikada nije sažeo u formu neke svoje lične kosmogonije. Ipak, analizom njegovih brojnih intervjua, članaka, posebno Dnevnika iz Kolorado Springsa, njegovih patenata i dokumenata koji su nam dostupni – može se videti da su svi njegovi uspesi proistekli iz duboke vezanosti za prirodu i poštivanje istih onih opšte-kosmičkih zakonitosti koje se mogu uočiti u sunčevom sistemu, u svetu atoma ili ljudskom mišljenju. Ono što odlikuje te principe je njihova jednostavnost, a jednostavnost je, kao što znamo – krajnji domet savršenstva. Dakle, ako težimo savršenstvu, treba slediti Prirodu – a Nikola Tesla je svu svoju inspiraciju nalazio baš u Prirodi[i].

U skladu sa takvim mišljenjem, u svom nedavno održanom predavanju[ii] u Zadužbini Ilije M.Kolarca, pokušao sam pokazati u kolikoj meri je delo Nikole Tesle saglasno sa prostornovremenski nelokalnim principima Jedinstva. Na bazi učinjene analize koja će u ovom časopisu uskoro biti 32

detaljno prezentovana u posebnom radu[iii] tvrdim da postoji puna analogija: Teslinih merenja, očekujućih vrednosti po modelu KGE[iv] i rezultata merenja na Visočici[v], što smatram afimativnim argumentima koji govore u prilog SVIH Teslinih izjava i tumačenja a prvenstveno njegovih čuvenih, iako – sa aspekta klasične nauke – kontroverznih, tvrdnji da on: «Ne radi sa Hercijanskim talasima nego sa talasima sasvim druge vrste». Smatram da učinjena teorijsko-eksperimentalna istraživanja, čiji je siže iznet u okviru nedavno održanog predavanja /2/, predstavlja veliki doprinos u razumevanju dela Nikole Tesle jer se ono ne može razumeti dovoljno jasno u okviru postojećih teorija, čiju valjanost i tačnost uopšte ne dovodim u pitanje.

U sklopu predavanja demonstriran je rad klasičnog Teslinog kalema sa poluprovodničkim pobudnim oscilatorom (tzv. Solid State TC, MOSFET based) ali i jedinstvene replike Teslinog kalema koji sam konstruisao po principima potpuno analognim onima koje je sledio Nikola Tesla konstruišući svoj čuveni «Magnifying Transmitter» iz Kolorado Springsa. Za razliku od klasično konstruisanih kalemova, ova «fizički umanjena» ali funkcionalno potpuno analogna kopija njegove «dodatne zavojnice» emituje energetsko polje vrlo neobičnih svojstava. Jedno od najinteresantnijih je svakako «rezidualnost», tj. osobina da po isključivanju uredjaja dobijeno polje opstaje desetinama minuta – a što je teško objašnjivo važećim teorijama. Ono što smatram svojim ključnim doprinosom u istraživanju Teslinih tehnologija i zaista «značajnim korakom u ostvarivanju Teslinog sna o skalarnim talasima», ali i brojnih drugih njegovih ideja, čak i onih najkontroverznijih, su rezultati učinjene analize koja je pokazala da su sva Teslina tehnička rešenja zasnovana na univerzalnim principima svih Kosmičkih mašina kao što je npr. Sunčev sistem, i istim onim kakvi su implementirani i u strukturu određenih, uglavnom sakralnih, građevina drevnih civilizacija. Razumevanje bilo kakvih fizičkih struktura čija je dimenzionalnost veća od one kakvu poznaje naše iskustvo – veoma je teško. Ipak, Realnost je sasvim nesumnjivo višedimenzionalna i svi problemi klasično-naučne misli proističu iz neadekvatnog opisa stvarne suštine prostor-vremena, a ona se može razumeti isključivo razmatranjem NeEuklidskih, topološki složenih, višedimenzionalnih, zakrivljenih, Riemann-ovskih struktura. Ovakav pristup smatram veoma važnim i nužno potrebnim za razumevanje Teslinih tehnologija. 33

Izuzetno velika dubina Teslinih uvida u strukturne mehanizme Prirode, najbolje se može ilustrovati sledećim njegovim rečima: “… Imao sam veliku sreću da otkrijem nove i zapanjujuće fenomene kakvi su obrtno magnetno polje, svetljenje bežične vakumske cevi i mnoge druge efekte visokih frekvencija koji su zadivili svet. (…) Ali ono što me je impresioniralo kao lepše od bilo čega drugog je otkriće stacionarnih talasa koje sam načinio 1899., a koje je pokazalo da cela planeta na kojoj živimo, uprkos svojoj nepojmljivoj veličini, može biti naterana da odgovara treperenjem na najtiši šapat ljudskog glasa. …” Brojne analogije, isprepletenost mehaničko-elektromagnetnih parametara, njihova slaganja, prostorno vremenska «preslikavanja» i podudarnosti niza «raznorodnih» veličina na koje je ukazano tokom predavanja, govore u prilog opravdanosti ovih Teslinih reči, kojima sve ove godine nije poklonjena dužna pažnja. Prvi članak iz serije tekstova koji nas uvodi u problematiku strukture prostor-vremena: «Trodimenzionalno vreme», može se naći u e-verziji časopisa KPV na adresi: http://kpv.rs/?p=1977. Imajući u vidu postavke Modela kvantiranih gustina energije, smatram da svi materijalni objekti čija je geometrija zasnovana na principima koji su analogni onima koje je Priroda utkala u temeljnu strukturu Kosmosa, ispunjavaju potrebne i dovoljne uslove za njihovu punu, medjusobnu koherentnost, odnosno za njihovu višedimenzionalnu rezonantnost. Preslikavanje uređene matematičke strukture u poseban geometrijski oblik i unutrašnju gradju (sadržaj) nekog objekta, rezultira vrlo specifičnim talasnim osobinama takvih objekata i svojstvima karakterističnim za koherentne sisteme. Sva moja dosadašnja teorijska i praktična istraživanja ukazuju na mogućnost da objekti specifičnih gabarita i naročitog oblika, manifestovanog na supstancijalnom nivou, i posebno uređene unutrašnje materijalne strukture predstavljaju neku vrstu višedimenzionalnih “dipola”, tj. rezonatore i koncentratore posebnih energetskih formi, uključujući i hipotetične sub-plankovske talasne entitete iz domena hiper-svemira (oblast IV kvadranta Realnosti po modelu KGE). Prema mojim shvatanjima, Realnost je dualna i uvek je čine dve opozitne semi-realnosti. U tom smislu, prostor i vreme su ekvivalentne suprotnosti, tj, dva kvantitativno ekvivalentna ali kvalitativno inverzna entiteta. U prilog ovakvog shvatanja strukture sveta naveo sam nekoliko konkretnih primera u posebnom radu[vi] a ovde, ilustracije radi, navodim primer višedimenzionalne koherentnosti sistema Mesec-Zemlja-Sunce-Galaksija:

Osnovni vremenski kvantum[vii] = 1,59 * 10^11 sec. ; Osnovniprostornikvantum[viii] = 1,49*10^11 m.

Vreme revol. Sunca oko sred. Gal. = 1.54*10^15 sec. Poluprečnik Sunca iz mase[ix] = 1.4*10^15 m

Vreme revol. Meseca oko Zemlje = 2,42*10^6 sec.;

Realan poluprečnik Meseca = 1.7*10^6 m.

(Kuriozitet: Osn.vrem.kvantum ~ Osn.prost.kvantum ~ Poluprečnik Meseca iz mase /5/ = 2.7*10^11 m.)

Potpuna, višedimenzionalna, simetrija u kojoj se filtrira sve što je nekoherentno, je oblast (prostornog) preklapanja, (vremenskog) sinhroniciteta i 3D/4D (tj. ”izvan-unutar”) “balansa”. Dakle svi objekti odredjenog oblika, specifičnih gabarita i naročito uredjene unutrašnje strukture koje ispunjavaju uslove opšte-kosmičke saglasnosti: prostorna harmonija, vremenski sinhronicitet, i njihova medjusobna koherentnost, predstavljaju 34

višedimenzionalne rezonatore, odnosno suptilno-energetske koncentratore. Drugim rečima (tumačeno sa aspekta našeg modela), da bi se postigla multidimenzionalna rezonantnost, opšta koherentnost ili “superprovodnost”, potreban i dovoljan uslov su da brzina i način kretanja nekog supstancijalnog objekta ili talasnog paketa, odnosno frekventni spektar objekata talasne prirode budu potpuno koherentni sa odgovarajućim parametrima medijuma kroz koji se kreću odnosno propagiraju. Prema izjavama samoga Tesle, njegov najveći problem prilikom slanja energije je bio samo u tački kontakta sa zemljom koju je «morao što čvršće zgrabiti da bi je mogao dobro protresti…» dok je sama (planeta) Zemlja – medijum kojim propagiraju njegovi «NeHercijanski talasi» iskazivala minimalnu otpornost. Niz podataka do kojih sam došao analizom Teslinog «Dnevnika iz Kolorado Springsa» ukazao je na potpunu koherentnost Teslinog oscilatora sa Zemljom i Suncem, tj. na njihovu punu – višedimenzionalnu simetriju: prostorno preklapanje, vremenski sinhronicitet i njihov 3D/4D “balans”. Ova “opšta” uskladjenost jeono što činisuštinu TeslinihNe-Hercijanskihtalasaomogućujući im prostiranje kroz “Prirodne medijume” željenim brzinama, čak i većim od brzine svetlosti ! Činjenica da talasna dužina realno detektovanog Elektromagnetnog signalana Piramidi Sunca ima vrednost koja je potpuno saglasna sa vremenom trajanja Teslinog Mehaničkog Stojećeg talasa, ako ja je opet gotovo istovetna periodi Stacionarnih talasa koje je Tesla uočio tokom olujnih atmosferskih pražnjenja, pri čemu su obe vrednosti bliske veličini koju – na osnovu mehaničkih parametara Zemlje kao očekujuću vrednost nudinaš ModelKGE, ukazuje na njihovu nespornu vezu i opravdanost Teslinih ideja o mogućnost ikorišćenja Zemlje kao višedimenzionalnog “rezonatora”. U brojnim merenjima različitih timova /5/ pa i svojim ličnim[x], kao i izvršenim analizama /2,3/ na više načina smo ustanovili rezonantnost Zemlje sa vibracijom od oko 30 000 Hz, kako za elektromagnetne, tako i za mehaničke talase, pa nam podatak da je Nikola Telsla – kao radnu frekvenciju svog (višedimenzionalnog) oscilatora u Wardenklifu odabrao baš vrednost od 28 000 Hz – deluje više nego interesantno. Po svemu sudeći, upravo ta «dvostruka» – mehaničko-elektromagnetna – višedimenzionalna, čestično-talasna rezonantnost Zemlje mogla bi biti jedan od ključnih razloga što je Nikola Tesla za radnu frekvenciju svog oscilatora u Wardenklifu odabrao baš 28 000 Hz. Model Kvantiranih Gustina Energije obuhvata ogromnu dimenzionu skalu objekata čiji je odnos reda veličine 10^110 i u prostorno-vremenskom i u energetskom smislu. Obzirom na to, nerealno je očekivati visoko precizne rezultate. Ipak, ovaj nam model omogućava analizu Realnosti na način koji dozvoljava prevazilaženje ograničenja koja savremenoj nauci nameće brzina svetlosti i/ili vrednost Plankove konstante i to – bez narušavanja važećih teorija. Ovaj model predstavlja zapravo neku vrstu njihove nadgradnje, omogućujući nam da uočimo duboku povezanost i isprepletenost svega što jeste, od Svemira u kojem je sadržano sve – pa do Vrhovnog duhovnog Apsoluta koji je sadržan u svemu! Najinteresantniji podatak i pravi kuriozitet, iznet na predavanju, do kojeg smo došli analizom u /3/ je svakako činjenica da – pod pretpostavkom prostiranja energije na “Teslinnačin” [N.Tesla, Canadian Patent, 142,352; brzina prostiranja Teslinog "wave train" je 1,5 puta brza od svetlosti !]- nekog hipotetičkog mehaničkog talasa čija je perioda identična trajanju ”Teslinemehaničkevibracije” rezonantne sa Zemljom, Model KGE nam nudi veličinu koja je potpuno identična procenjenoj vrednosti udaljenosti izvora isijavanja EMT nepoznatog porekla uočenogna Piramid i Sunca, a što ukazuje na mogućnost da je (nepoznati) “izvor isijavanja” zapravo čvornatačka Teslinog Skalarnog talasaza koji Zemlja ispoljava efekte analogne fenomenu superprovodnosti. Neka teorija može i ne mora biti tačna – u celosti ili u odredjenom domenu. Ipak, brojke su neumitne a one sa aspekta Modela KGE i izvršenih merenja i analiza, govore u prilog opravdanosti svih Teslinih reči kojima je pokušavao uveriti svoje savremenike da on ”ne radi sa Hercovim talasima nego sa Talasima sasvim druge vrste”.

35

Ukazujući na moguću istinitost svih reči i poruka Nikole Tesle, uključujući i one najkontroverznije, ovaj rad ima za cilj re-afirmaciju imena i dela tog nespornog svetskog genija. “Sadašnjost je njihova; budućnost za koju ja zaista radim, pripada meni !” – Tesline su reči u koje čvrsto verujem i koje bi trebale biti motiv za preispitivanje i dalja istraživanja Tesline zaostavštine, koja bi – na dobrobit civilizacije – ostvarivost njegovih nerealizovanih projekata

[i] Stihovi Geteovog “Fausta”koje je Tesla izgovarao posmatrajući zalazak sunca – bili su “okidači” za jedno od njegovih najvećih otkrića – obrtnog magnetnog polja. Na sličan način, posmatrajući oluju spoznao je “Stacionarne talase”… [ii] “Značajan korak u ostvarivanju Teslinog sna o skalarnim talasima”, predavač: Goran Marjanović, dipl.inž, : prof. dr. Vladimir Ajdačić, Mala sala kolarčeve zadužbine, petak, 07.12.2012.g. [iii] “Analogija Teslinih merenja, očekujućih vrednosti po modelu KGE i rezultata merenja na Visočici”završni tekst serije članaka koji nas uvodi u problematiku strukture prostror- vremena, započet tekstom «Trodimenzionalno vreme». [iv] Goran Marjanovic, http://s.beotel.net/~gmarjanovic/index.html [v] “Finished experiment of April 2012 on ultrasounds beam and electromagnetic waves from the top of the Pyramid of the Sun”, Dr.S.Mizdrak&All, April 2012.g., http://www.sbresearchgroup.eu/index.php/en/ [vi] “Višedimenzionalna struktura Jedinstva sa aspekta modela KGE”,KPV, http://kpv.rs/?p=2253 [vii] Prema Majanskom kalendaru, Veliku Zodijačku Godinu (Great Zodiacal Year, Platonic year /26000 godina/ ) čini pet osnovnih vremenskih ciklusa (5 Suns), pri čemu svaki od njih traje 5 125 godina. Ova vrednost je bliska vrednosti ~ ¼ orbitalne (apsidne) precesije (21000/4=5250 god), ili – što je još interesantnije ~ 1/5 osne precesije (prec. ekvinocija) = 25 920/5=5 184 god. Obzirom na to, kao osnovni vremenski kvantum možemo usvojiti vrednost ”jednog sunca Maja” od 5125 godina, što iznosi: 5125*360*86400= 1,59*10^11 s. [viii] Poluprečnik Zemljine orbite oko sunca definiše sferu koja odgovara jednom cilkusu kretanja Zemlje oko Sunca. [ix] Prema Modelu KGE, za prvi stepen kvantizacije R~sqrt (M); Ms=2*10^30 => Rs,m = 1.4*10^15m. [x] Rezultati istraživanja u Bosanskoj dolini piramida, 27.06.2011.,Goran Marjanovic, dipl.inž. http://www.piramidasunca.ba/ba/ .

Višedimenzionalna struktura Jedinstva sa aspekta modela KGE Datum postavljanja:Fri Sep 21, 2012

36

Dipl. inž. Goran Marjanović: …višedimenzionalna rezonantnost, sasvim sigurno je korak bliže na putu ka strukturi Kosmičkog Mehanizma. Ako materiju shvatimo kao “splet polja” koji je neraskidivo vezan sa energetskim tokovima svog okruženja iskazanih u formi vibracija različitih supstrata, kako onih ”grubotvarnih”, elektromagnetnih i mehaničkih, tako i onih suptilnih – Tesline tehnologije – osnov buduće nauke, biće nam mnogo bliže… Razlika izmedju makro i mikro univerzuma jeste i u složenosti ali ona najočitija je samo relativna i ona postoji jedino u dimenzionoj skali – trenutak vremena u malom delu prostora sasvim je analogan dugom periodu vremena u velikom prostoru. Razlike se javljaju pri promeni “ugla” posmatranja, u zavisnosti od relativne razlike položaja objekta i posmatrača na dimenzionoj skali. Protoni, atomi, planete, zvezde, galaksije pa i ceo svemir su samo niz materijalnih objekata, progresivno sve većih kosmičkih tela čija se gustina (energije) sukcesivno smanjuje. Njihovo ”postojanje” je dinamički proces, skup složenih energetskih fluktuacija, uključujući i one na sub-plankovskom pa i još suptilnijim nivoima egzistencije, čiji je rezultat fraktalni niz materijalnih tela koja se razvijaju jedna iz drugih. Okruženje bilo kog tela proizvoljne gustine uvek je opet neko drugo telo samo što je ono supstancijalizovano na većoj dimenzionoj skali. Svi objekti makro svemira poštuju iste univerzalne zakone kvantne fizike koji važe za atom ili njegovo jezgro, baš kao što i objekti mikrosvemira poštuju relativističke zakonitosti. Svi (predominantno) supstancijalni objekti (KGE, II i III kvadrant) – od sićušnih čestica mikrokosmosa do kosmičkih tela, su rekurzivno – holografske projekcije (nesupstancijalne) suštine čestica u nizu različitih kvantnih stanja (stabilni objekti odredjenog reda kvantiranosti u našem modelu KGE), stvarajući supstancijalno – talasne oblike (materijalne obrasce) na osnovu energetske matrice svog ”objekta-roditelja”, sasvim analogne interferentnoj slici koju stvaraju talasi vode na površini mirnog jezera. Ovo je samo dimenziono viša forma istih onih talasnih, konstruktivno - destruktivnih intereferentnih mehanizama koji kreiraju realnost objekata iz predominantno talasnog, odnosno duhovnog domena (KGE, IV kvadrant). Različitost proističe iz složenosti strukture odgovarajućeg denziteta i relativne razlike u dimenzionim skalama koja se manifestuje i kao razlika u vremenu razdvajajući tako ”velike” ”prostore” od ”malih”. Po meni, odnos prostor-vreme je isti kao i odnos električnog i magnetnog polja. Prostor i vreme SU ISTO samo se manifestuju različito za različite posmatrače (kao dva “hemi-hipersferna” domena) … Materija nije nista drugo nego “splet vorteksnih polja” i SVE postojeće – bez obzira na “pojavnu formu” može se opisati kao elemenat fraktalnog niza zasnovanog na jedinstvu suprotnosti dvaju inverznih entiteta kao polaznom elementu čiji je generator promene i emanacije u formi fraktalnog niza njegova težnja za “povratak” u “neizdiferencirano” JEDNO …! Prema Danielu Srsi[1]

Mikro svet (atom) je: - jedno vreme a mnogo prostora (izvesno vreme a neodredjen prostor);

37

(elektron npr. je u svim prostornim tačkama /mnogo prostora/ “odjednom”, u bilo kom trenutku (deliću svog vremena) /jedno vreme/; => v = ds/dt = const/0 = oo –> desni deo dijagrama Totalne Energije (vidi prethodne tekstove). - prostor kvantovan u vremenu; (paralelni sinhronicitet prostornih kvantuma u bilo kom vrem. intervalu ili trenutku) - vreme kontinuirano a prostor sekvencijalan; - Savršena simetrija (uredjenost) u vremenu i totalna asimetrija (haotičnost) u prostoru. Makro svet (univerzum) je: - jedan prostor a mnogo vremena (izvestan prostor a neodredjeno vreme); (Zemlja npr. je u svim trenucima /mnogo trenutaka/ “svugde”, u bilo kojoj tački (deliću prostora svoje zapremine) /jedan prostor/); v = ds/dt = 0/const = 0 –> levi deo dijagrama Totalne Energije (vidi prethodne tekstove). - vreme kvantovano u prostoru; (serijski sinhronicitet vremenskih kvantuma u proizvoljnoj prostornoj veličini ili tački) - prostor kontinuiran a vreme sekvencijalno. - Savršena simetrija (uredjenost) u prostoru i totalna asimetrija (haotičnost) u vremenu. Iz ovoga je lako uspostaviti niz veoma interesantnih i vrlo značajnih korelacija. Na primer: - Jednom trenutku atoma (izvesno vreme) odgovaraju milioni godina Svemira (neodredjeno vreme). (Zemlja bi na svom putu oko Sunca, posmatrana u intervalu od nekoliko milona godina bila na svim položajima svoje putanje “odjednom” /revolucija, rotacija, precesija/…). - Jednom deliću univerzuma, /sunčev sistem npr./ (izvestan prostor) odgovaraju milioni atoma (neodredjen prostor). - Neodredjeni prostor atoma sasvim je analogan neodredjenom vremenu univerzuma, baš kao što i izvesnom prostoru univerzuma odgovara izvesno vreme atoma. … - Vreme makro-sveta je kvantovano u prostoru, dakle sekvencijalno dok je prostor kontinuiran. Pošto je vreme 90º ugaona (dubinska) zakrivljenost prostora a gravitacija naredna 90º-ska zakrivljenost vremena, proizilazi da se gravitacija menja diskontinualno, dakle samo u kvantnim skokovima, i to onda kada kontinuirani efekti akumuliraju do kvantuma a to je ¼ orbitalne precesije. Iz ovih razmatranja proističe nešto veoma interesantno. Gravitaciona konstanta postoji sve dok je prostor/vreme odnos manji od 900. Dakle, gravitaciona konstanta se menja ukoliko se izmeni fazni odnos prostor/vremena u njihovoj zajedničkoj (deljenoj) dimenziji, tj. odnos u «smeru» centralne linije simetrije! Očito je da bi ovladavanje tehnologijom vremena čovečanstvu pružilo neslućene mogućnosti… Prema uspostavljenoj analogiji sa modelom KGE, ta «centralna linija simetrije» je u našem prostor-energija dijagramu predstavljena linijom: M~R2N, što znači da bi promena gustine energije (kvantni skok) trebalo da ima za posledicu promenu vrednosti gravitacione konstante. Obzirom da je to «put» u smeru «unutar» – «izvan», promenu gravitacione konstante trebalo bi da prate i promene svih (lokalnih) prostorno-vremenskih kategorija. 38

Imajući u vidu najnovije eksperimente sa Einstein-Bose kondenzatom – ova postavka nije bez osnova. Šta više … - 3D inverzija je prostor-vreme inverzija i/ili transformacija prostora u vreme i obrnuto. Mera transformacije ili “preslikavanja” je vrednost brzine svetlosti (R = c * T). - 4D inverzija (preokretanje “izvan-unutar”) je totalna inverzija (negacija) ili transformacija energije u masu i/ili obrnuto (E = mc^2). Realnost je dualna i uvek ju čine dve opozitne semi-realnosti sa ekvivalentnim ali opozitnim kretanjem. Jedna realnost je ona u kojoj manji objekat (objekat nižeg reda kvantiranosti) orbitira veći u prostoru a druga je ona u kojoj veći objekat orbitira manji u vremenu (precesiono kretanje). Dakle, Zemlja orbitira Sunce u prostoru, ali isto tako – Sunce orbitira Zemlju u vremenu ! Tezu – da su prostor i vreme ekvivalentne suprotnosti, tj, dva kvantitativno ekvivalentna ali kvalitativno inverzna entiteta – ilustrovaćemo sa nekoliko primera koji slede: 1. Zemlja je objekat sa najuskladjenijim prostor-vreme-materija odnosima, najvećom koherencijom, odnosno ona je “najrezonantniji” element sunčevog sistema jer je jedina planeta u sistemu kod koje vreme revolucije pomnoženo sa gravitacionim ubrzanjem ima vrednost jednaku brzini svetlosti: Tz,rev * g = c (360 * 86400 * 9,8 = 3*10^8 m/s). 2. sec;

Osnovni vremenski kvantum (1/4 orbitalne prec.) od 5184 god.: 5184 * 360 * 86400 = 1,61 * 10^11

Osnovni prostorni kvantum, poluprečnik kretanja Zemlje oko Sunca, R z-s = 1,49*10^11 m. 3.

Vreme revolucije Zemlje, Tz,rev = 360*86400 = 3.1*10^7 sec;

Obim Zemlje /dužina ekvatora, Sz,rot/ = 2Rz*Pi = 4*10^7 m. 4.

Vreme revolucije Meseca, Tm,rev = 28,3 * 86400 = 2.45 10^6 sec

Obim Meseca /Sm,rot/ = 2Rm*Pi = 10*10^6 m (= 4 * Tm,rev; vidi primer 7.) 5.

Vreme rotacije Sunca (srednja vrednost) oko svoje ose, Ts,rot = 28 dana = 2.4*10^6 sec

Put koji Zemlja predje (rev) za vreme jednog obrta (rot) oko svoje ose (projektovan u “tamo” /gde je “prostor” = “vreme”/ = vz,rev * Tz,rot / RIV/RIII = 29469 * 86400 / 1056 = 2.4*10^6 m 6.

Masa Sunca * Vreme rot Sunca (sred) = Masa Zemlje * Vreme Precesije (ekvinocija):

Ms*Ts (2*10^30 * 28*86400 = 4,8*10^36) = Mz*Tp/ekv (5,5*10^24*8,1*10^11= 4,4*10^36) 7. Prečnik Meseca je oko 400 puta manji od prečnika Sunca a, nekim divnim čudom, za otprilike isto toliko puta je i Mesec bliži Zemlji nego Suncu. Zbog toga se, gledano sa Zemlje, prividni prečnici i Sunca i Meseca gotovo podudaraju po veličini. Zemljin prečnik je s toga 4 puta veći od Mesečevog, odnosno Mesečev prečnik je ¼ prečnika Zemlje ! (86400 / 400 = 216 (= 6*6*6; 400 – 40 = 360; 360 * 1,111.=400 …) Oblast pune koherencije, tj. potpune simetrije tri ekvivalentne suprotnosti (sinhroniciteta, preklapanja i 3D/4D, tj. ”izvan-unutar”, “balansa”) u kojoj se filtrira sve što je nekoherentno, je 360o (pun “krug”), u “površinskom” planu (tj. ceo “kvazi-torus” koji čine dva prostor-vreme “hemi-torusa”) u 3D “ravni” prostorno-vremenske dualnosti /sinhronicitet i preklapanje/ + 90o (1/4 ciklus-put “koraka”) u “dubinskom” smeru. Drugim rečima (tumačeno sa aspekta našeg modela), da bi se postigla multidimenzionalna rezonantnost, opšta koherentnost ili 39

“superprovodnost”, potreban i dovoljan uslov su da brzina i način kretanja nekog supstancijalnog objekta budu potpuno uskladjeni sa odgovarajućim talasnim spektrom istog objekta – i po formi i po sadržini. 6. Višedimenzionalna struktura Jedinstva sa aspekta modela KGE Pokušaj ilustracije ove strukture dat na narednoj slici je namerno malo “fazno pomeren” da bi se što bolje iskazala naša osnovna ideja. Jedinstvo-lopte su “dijagonalno pomerene” da bi se bolje videla njihova “unutrašnjost” – ali u “realnosti” treba ih zamisliti jednu-u-drugoj ali ne potpuno analogno “babuškama” jer se ovde radi o dinamičkom procesu, opisanog našim Modelom Večno Oscilujućeg Svemira, u kojem ove “jedinstvo-lopte” rastu (ali u smislu Hubble-ove homotetije) jedne iz drugih. U ovoj fazi razvoja, tj. večnog ”oscilovanja” (Braminog disanja) one “bujaju” od “iznutra” ka “izvan” što je u našem dijagramu opisano kao ”kretanje” objekata jedinstva od dole-desno ka gore-levo (razvoj svemira duž “prave” /podela je eksponencijalna/ komptonovih energija – m~r^2) koji nauka opisuje kao Big Beng). Prostorna ekspanzija (“bujanje”, u terminologiji modela “KGE” je dimenziono viša analogija Hubble-ove ekspanzije Svemira kao homotetije bez izraženog centra …) je ono što mi “vidimo” (merimo, doživljavamo) kao “tok vremena” – zapravo nama je (u nekom našem “lokalnom”) ”ovde” dostupna samo “3D” senka tog složenog 4D kretanja a koje mi opisujemo pojmom . Realnost, ona prava, viša Realnost, koja za sada izmiče klasičnoj teorijskoj /za razliku od eksperimentalne/ nauci, podrazumeva DVA “istovremena” (sinhrono simultana) procesa – jedan je (u terminologiji Modela KGE) od “iznutra” ka “izvan” i to je proces supstancijalizacije duhovnih kategorija (prava suština tzv. Big Benga) opisana našom linijom (Stabilnih objekata) m~r^2n, ili ciklus transformacije Puruše u Prakriti prema Vedskim spisima. Ovo je samo deo realnosti čiji jedan manji (uglavnom ponderabilni) segment poznaje i klasična nauka. Drugi deo iste realnosti, delimično dostupan – ali potpuno stran klasično-naučnoj misli, za sada svrstan u oblast ezoterije, je inverzan proces – disolucija supstance u njenu (predominantno) talasnu formu ili – prema Vedama – ovo je “ciklus” transformacije Prakrti u Purušu – tj. kreacija (sve viših) duhovnih kategorija …

40

Opis više realnosti podrazumeva korišćenje potpuno izmešanih prostorno-vremenskih kategorija – cilkusi – “pre” i “posle” – u našem tekstu su “vremenski” simultani ali su “sferno” pomereni u “smeru” četvrte dimenzije “ka izvan”. Uslovno se može reći – ka sve “višim” ”sferama” (u odnosu na naše 3D “unutar”) a zapravo se radi o hemi-hipersfernim strukturama koje sačinjavaju jedinstvenu 4D Riemann-ovsku hipersfernu formu. Ova činjenica ne bi trebalo da nam smeta jer i Vede opisuju npr. Brahmaloku – čas kao najvišu planetu (određene “prostorne” veličine) nekog planetarnog sistema a čas kao vremensku kategoriju (ciklus određenog “vremenskog” trajanja). Na prostor-energija dijagramu (vidi prethodne tekstove), u gornjem levom uglu smešten je objekat k-10, čija je gustina svega 10^-30 g/cm3, dakle “SUPER-RAZREĐENA SUPSTANCA” kakvu naš um nije u stanju zamisliti i koju nazivamo Svemir. Iako paradoksalno, po našem modelu, baš TAJ objekat se “kreće” ka “stanju” “crne rupe” – potpuno suprotno našim uvreženim shvatanjima po kojima “crne rupe” čine objekti nezamislive gustine[2]. Sa druge strane, u “smeru” ka dole-desno, nalaze se objekti čija gustina energije “unutar” raste tako da već elektron dostiže gustinu od 10^18 g/cm3. Idući dalje, stižemo u oblast četvrtog kvadranta gde su smešteni objekti predominantno-talasne prirode a koji čine duhovni aspekt naše realnosti i u osnovi predstavljaju razne nivoe svesnosti. Poslednji u nizu je objekat nezamislivo velike gustine energije (“iznutra”) 41

koji bi kao takav, za nas kao “posmatrače” sa aspekta klasične fizike trebao biti “crna rupa”, no on je baš suprotno – “bela rupa” – potpuna suprotnost crne ! … Inače, za nauku “crna rupa” bi, kada otpočne njen kolaps – trebalo da se sažme do singulariteta - tj. “lopte” čiji je prečnik nula metara (?!) i beskonačno velike mehaničke gustine (tj. gustine energije) koja naprosto “guta” sve oko sebe … Ukratko – singularitet je čisto matematička konstrukcija, proistekla iz OTR-i, koja jednostavno ne postoji u opservabilnoj Vaseljeni. Ono što u Vaseljeni zaista realno postoji su crne rupe ali ne u formi singulariteta nego baš onakve kakve predviđa naš model KGE – a to su one čije se sažimanje zaustavlja ne nekom malom ali ipak realnom prečniku[3] ! Supstancu koja sačinjava njihovu “unutrašnjost” čine (Stabilni) objekti odgovarajućeg stepena kvantiranosti, odnosno reda “k n ” … To je “hiperfina supstanca” ispod nivoa semipermanentnosti našeg sveta (poslednji objekti iz nama “znanog” mikro sveta su tzv. kvarkovi …) koja će čoveku još dugo ostati nedostupna osim preko analogija kao (nekih) “duhovnih” ili božanskih supstanci opisanih raznim pojmovima - od apeirona, etera, (čiste) svetlosti, ljubavi … Važno je uočiti da gustina energije (stabilnih) objekata iz “gore-levo” (npr. Svemir) “iznutra” opada dok onima iz “dole-desno” (dakle iz oblasti duhovnog aspekta naše realnosti) – raste ! Ispada da energija svesnosti, sažeta u oblik neke “misli” ili “emocije” uopšte nije zanemariva u odnosu na energiju jedne galaksije – kao što nam se to – na prvi pogled – možda može učiniti … Protoni, atomi, planete, zvezde, galaksije pa i ceo svemir su samo progresivno veća kosmička tela od onih iz domena mikro ili hiper sveta (oblast svesnosti i svesti) pri čemu je sva ta hijerarhija predefinisana njihovom gustinom (energije). To je zapravo fraktalni niz materijalnih tela koja “rastu” i “razvijaju se” jedna iz drugih pri čemu objekti višeg nivoa kvantiranosti (zapravo nivoa svesnosti), sve manjih dimenzija ali sve veće gustine energije, predstavljaju energetske matrice po kojima se obrazuju objekti nižeg nivoa kvantiranosti (manje svesnosti), a koji su sve većih dimenzija i sve manje gustine energije. Supstanca je ”zgusnuta” svesnost odnosno ”kondenzovana” misao i emocija pri čemu su supstancijalnost i svesnost – inverzne. Ono na šta nam ukazuje model KGE je činjenica da postoje čestice ispod nivoa permanentnosti ovog sveta i nauci poznatih formi materije koje se ponašaju u skladu sa emocijama. Ideje Dr. Klausa Volkamera o postojanju suptilnih, negravitacionih i neelektromagnetnih energija koje poseduju elementarnu svesnost – po našem su modelu sasvim realne. Materija kakvu znamo, kreira se od trenutka do trenutka (vremena) i od tačke do tačke (prostora) kao spiralni stojeći talas, odnosno vorteks u fizičkom vakumu[4]. Supstanca je kondenzovani centar tih vrtloga, spiralnih tokova suptilne energije, koji u našem nižedimenzionom svetu stvaraju iluziju odvojenih čestica čija opšta i nesumnjiva medjusobna povezanost preko njihove “ogledalske slike” – paketa talasa raznih formi energije – izmiče našim čulima. U tom smislu je materija iluzija čvrstoće, krutosti i razdvojenosti. Istočnjačke duhovne tradicije su oduvek tvrdile kako je naš svet Maya – iluzija. Time su nam zapravo rekli kako razdvojenost ne postoji, postoji samo jedinstvo na fundamentalnoj razini egzistencije koja je – jednost Brahme. U našem modelu KGE ova je ideja iskazana kao Jedinstvo prostor-vreme-materije u kojem je SVE, uvek, ovde – sada. Svaka tačka prostora je u stvari kapija vremena – njegove inverzno-opozitne kategorije koja je – kao takva – takodje višedimenzionalna. Prošlost i budućnost ne postoje – sve je SADA – u istom smislu kao što opšta isprepletenost (entanglement) kvantnog sveta čini da je sve OVDE jer je sva materija u svemiru međusobno povezana pošto se polja svih čestica šire sve do najudaljenijih mesta Univerzuma. Dogadjaji se ne dešavaju jedan posle drugog, kako se to nama čini u našem linearnom modelu vremena pošto poznajemo samo jednu vremensku dimenziju – nego RASTU i razvijaju se jedan iz drugog po matrici svog manje supstancijalnog ali sve duhovnijeg prethodnika – “roditelja”. I tako sve do “praslike” i arhetipa svega postojećeg – Vrhovnog duhovnog Apsoluta koji je sadržan u svemu, uvek i svugde! Sa aspekta ovakvog, holističkog prostor-vreme pristupa, sve inkarnacije su sada a Veliki prasak se odvija uvek i svugde, dakle u svim tačkama prostora i u svim vremenima …

42

Kao potvrdu postavki Modela KGE po kojima su Prostor i Vreme JEDNO ISTO, samo se manifestuju različito za različite posmatrače (kao dva “hemi-hipersferna” domena), tako da se SVE postojeće – bez obzira na “pojavnu formu” može opisati kao objekat u kojem su uvek objedinjene suprotnosti dvaju inverznih entiteta. U tom smislu, višedimenzionalna rezonantnost, sasvim sigurno je korak bliže na putu ka strukturi Kosmičkog Mehanizma. Ako materiju shvatimo kao “splet polja” koji je neraskidivo vezan sa energetskim tokovima svog okruženja iskazanih u formi vibracija različitih supstrata, kako onih ”grubotvarnih”, elektromagnetnih i mehaničkih, tako i onih suptilnih – Tesline tehnologije – osnov buduće nauke, biće nam mnogo bliže. U tom cilju, sagledaćemo i delo Nikole Tesle sa aspekta ideje da su prostor i vreme ekvivalentne suprotnosti, tj, dva kvantitativno ekvivalentna ali kvalitativno inverzna entiteta. O tome, uz navodjenje konkretnih, naučno utvrdjenih i izmerenih podataka koji ukazuju na potpunu koherentnost piramidalnih struktura u Arheološkom parku ”Piramida sunca” u Visokom, naše planine Rtanj i Teslinog ”Magnifying Transmittera”, biće više reči u narednom nastavku.

U idućem broju: Analogija Teslinih merenja, očekujućih vrednosti po modelu KGE i rezultata merenja na Visočici (Dr. S.Mizdrak&Co, April, 2012).

[1] “Prophet’s manual – Fractal Supersymmetry of Double Helix”, www.prophetsmanual.com [2] ovo je ipak logično ako imamo na umu da tokom «razvoja» Svemira njegova masa raste sa kvadratom dostignutog poluprečnika (ključna postavka modela KGE) tako da odnos M/R >= 0.67*1027 kg/m, kao uslov za dostizanje stanja crne rupe ipak može biti zadovoljen. [3] Za detalje videti: http://s.beotel.net/~gmarjanovic/index.html [4] Ovaj pojam koristim isključivo zbog koegzistencije sa naučnim karakterom ovog časopisa – inače bih najradije upotrebio reč «eter».

Nikola Tesla – otkrivač skalarnih valova Datum postavljanja:Mon Jul 09, 2012

43

Dr. sc. Ivan Šimatović, dipl. inž. el. “Onog dana kad znanost počne proučavati nefizikalne pojave u deset godina napredovati će više nego u svim ranijim stoljećima svoje povijesti.” Nikola Tesla Epohalna Teslina otkrića na granicama moderne fizike

Život i djelo Nikole Tesle, nenašnog istraživača, otkrivača i izumitelja u području elektrotehnike, energetike i strojarstva, na žalost, još uvijek nije potpuno istraženo. U njegovoj biografiji još ima mnogobijelih mrlja i praznina koje valja popuniti i premostiti. No, unatoč tome i bez pretjerivanja, može se reći da je Teslin grandiozan otkrivačko-izumiteljski opus mnogo više od uobičajene rutinske primjene znanstvenih načela u tehnici, kako se to još uvijek najčešće drži u široj javnosti. Značajan doprinos nadogradnji klasične teorije dinamičkih elektromagnetskih polja

Nikola Tesla bio je iznimno nadaren čovjek veoma bujne mašte, snažne intuicije i gotovo nedostižne sposobnosti imaginacije. Svaki problem geometrijske ili konstrukcijske naravi kojeg je rješavao mogao bi lakoćom izvanredno plastično predočiti u svom umu, što mu je uvelike olakšavalo tegoban istraživačkoizumiteljski rad te nepogrešivu izradu potpuno funkcionalnih prototipova. Zahvaljujući tim iznimnim duševnim osobinama njegov je pogled nerijetko bio vizionarski usmjeren u budućnost, daleko ispred poimanja pragmatične sredine i vremena u kojem je živio i stvarao. Tesla je po mnogo čemu bio čovjek izuzetnog formata koji je u mnogo čemu bitno odskakao od svoje sredine. Bio je vrlo talentiran, vrijedan i kreativan otkrivač, skroman čovjek iznimno visokog morala. Za razliku od mnogih drugih izumitelja nikad nije radio i stvarao s ciljem da njegovo ime jednog dana bude ispisano zlatnim slovima među plejadom velikih znanstvenika i izumitelja koji su svojim epohalnim otkrićima trajno zadužili čovječanstvo. Bio je jedan od vrlo rijetkih nepokolebljivih humanista visokih ideala. Djetinje naivno volio je ljude i predano je nastojao služiti čovječanstvu, a da za to nije za života gotovo ništa dobio zauzvrat.

44

Prigodom opsežnih eksperimentalnih istraživanja mogućnosti prijenosa električnih signala i energije u Coloradu Springsu 1899./1900. godineTesla je, zahvaljujući svojoj izvanrednoj intuiciji i pronicljivosti uma, dao i značajan eksperimentalni doprinos nadogradnji klasične teorije dinamičkih elektromagnetski polja koju je u šezdesetim godinama XIX. stoljeća matematički formulirao u obliku parcijalnih diferencijalnih jednadžbi škotski fizičar James Clerk Maxwell (1831.-1879.). Ta su Teslina otkrića bila toliko dalekosežna i neobična da je zbog njih ubrzo izgubio naklonost svojih prepredenih profitno orijentiranih financijera te je u posljednjim desetljećima svog tegobnog života bio, na određeni način, čak bio perfidno uklonjen iz pomno kontroliranog svijeta znanosti i tehnike. Takav neljudski postupak prema njemu Tesla je svojedobno vizionarski smireno prokomentirao ovako: “Sadašnjost je njihova, ali budućnost, za koju stvarno radim, pripada meni.” Vrijeme je potvrdilo da je bio u pravu. Jedino u čemu se prevario jest žalosna činjenica da su neka njegova dalekosežna otkrića bila drsko uzurpirana i, protivno njegovoj nakani o dobrobiti za čovječanstvo, primijenjena u vojne svrhe. Tijekom svojih serija pokusa snažnim visokofrekventnim (VF) i visokonaponskim (VN) emiterom u Coloradu Springsu došao je, čini se, do epohalnog otkrića koje bi, dođe li u krive ruke, moglo biti vrlo opasno te stoga imati nesagledive posljedice za našu previše materijalistički-profitno orijentiranu neoliberalnu civilizaciju kojoj, osim neprestanog bezobzirnog zgrtanja novca i bogatstva, više ništa nije sveto. Svjetski centri moći i visoki vojni krugovi velikih sila brzo su uočili dalekosežnost i stratešku važnost tih Teslinih usputnih otkrića te stoga nisu dopustili da ona postanu opća znanstveno-tehnička svojina čovječanstva. Ona dosežu do samih granica moderne fizike i uvriježenog materijalističko-pozitivističkog pogleda na svijet koji je već odavno uzdrman u samim temeljima i približava se svom neizbježnom kolapsu. To se posebice osjeća u suvremenoj fizici koja se već desetljećima bespomoćno vrti u začaranom krugu oko goleme hrpe krhotina (propale teorije i eksperimenti) iz kojeg se ne nazire spasonosan izlaz. Osebujni skalarni valovi još uvijek su teško pojmljivi čak i znanstvenicima

Ima naznaka da je Tesla, barem na intuitivnoj razini, uspio riješiti ujedinjenje gravitacijskog i visokofrekventnog elektromagnetskog polja. Čak mu je pošlo za rukom da sve to i djelomično eksperimentalno provjeri, proizvevši svojim snažnim emisionim uređajem gravitacijom usmjeren skalarni val koji predstavlja složen longitudinalno-transverzalan nehercijanski elektromagnetski val čudesnih svojstava. Time je postavio temelje skalarnoj elektronici koja je, zbog velikih mogućnosti koje pruža, vrlo brzo ušla u javnosti nedostupnu vojnu fiziku. Skalarni valovi su novi entitet hiperdimenzijske fizike koji nadilazi odveć skučene okvire poimanja klasične fizike. Valja naglasiti da oni nisu nikakva natprirodna pojava, već samo vrlo složena prirodna pojava koja izmiče našoj ograničenoj percepciji.

45

Kod klasičnog hercijanskog vala električno i magnetsko polje titraju transverzalno na smjer širenja vala. Kod skalarnog vala električno polje titra longitudinalno, a magnetsko polje transverzalno na smjer širenja vala. Stoga je skalarni val longitudinalno-transverzalan. Po načinu rasprostiranja i svojstvima skalarni valovi bitno se razlikuju od znanih nam izrazito disipativnihhercijanskih transverzalnih elektromagnetskih (EM) valova i još slabo istraženih gravitacijskih (G)valova.Ti su valovi vjerojatno samo posebni pojavni oblici općeg skalarnog vala u kojem je EM ili G komponenta jednaka ili praktički jednaka nuli. Shvati li se Einsteinovu opću teoriju relativnosti kao posebnu pojednostavnjenu varijantu općenitije i daleko složenije nove teorije superrelativnosti u četverodimenzionalnom(4D) hiperprostorno-vremenskom (dis)kontinuumu, dolazi se do vrlo složene parcijalne diferencijalne jednadžbe u skalarnom obliku s kvaternionima (hiperkompleksnim brojevima) po kojoj su skalarni valovidobili ime. Oni se, za razliku od gravitacijskih i elektromagnetskih valova, općenito uzevši, gotovo bez prigušenja (gubitaka)šire hiperprostorom kojisadrži četiri nama nepredočiveneovisne prostorne dimenzije i vrijeme. Teoretski uzevšiskalarni valovi mogu se kretati ne samo kroz prostor već moždai kroz vrijeme. U njihovom rasprostiranju ne mogu ih skrenuti niti zaustaviti ili prigušiti materijalne prepreke i predmeti kao što su, primjerice, vodljive metalne pregrade i kutije, Faradayev kavez ili bilo koja druga vrsta materijala. U tom pogledu iznimka su samo posebno oblikovana pravilna geometrijska tijela – uspravni stošci i piramide izrađeni od dielektričnog materijala – koja ih, u određenim uvjetima ekspozicije, privlače, prelamaju i fokusiraju duž segmenta njihove vertikalne osi kojeg određuju središta upisane i opisaneim kugle. Ti pravilni poliedripredstavljaju energijski aktivne statičke skalarne naprave. Oni, ovisno o proporcijama, utjelovljuju određeni hiperindeks loman H zaskalarne valove. To je teško dohvatljivo istraživačko područje izvan granica konvencionalne fizike.Njime se danas bave brojni istraživači “polja piramide”. Ta neobična svojstva skalarnih valova,koji nadilaze našu ograničenu 3D percepciju,bitno otežavaju njihovu detekciju i mjerenje. No, unatoč tomu, njima se, za razliku od gravitacijskih valova, u određenim uvjetima može upravljati pa se stoga mogu (zlo)koristiti na različite načine. Pri rasprostiranju skalarnih valova 4Dhiperprostorom oni, slikovito rečeno, na određenim mjestima “probadaju” naš 3Dprostor, dio puta prolaze njime te se opet vraćaju u nama nedohvatljiv 4D hiperprostor. Pri tomu brzina njihova širenja u hiperprostoru nije ograničena brzinom svjetlosti kao najvećom mogućom brzinom u našem 3Dprostoru. Tesla je pretpostavljao da se oni vjerojatno kreću neograničeno brzo, što znači da se mogu gotovo trenutno rasprostrti između vrlo udaljenih točaka. Složeniskalarni valovi koji uz elektromagnetsku sadrže gravitacijsku komponentu djeluju, ovisno o jakosti, manje ili više izobličavajuće na naš 3D prostorno-vremenski kontinuum te mogu izazvati fenomenalne učinke pred kojima zastaje dah. Oni su toliko osebujni i neobični da su još uvijek teško pojmljivi čak i znanstvenicima koji ih uglavnom osporavaju ili guraju u pseudoznanost. Uspije li se ekstremno snažnim uređajima skalarne elektronike generirati i fokusirati dovoljno jak skalarni val on bi mogao toliko napeti i savinuti naš 3D prostorno-vremenski (dis)kontinuum da on popusti te na jednom mjestu, ili točnije rečeno singularnoj točki,slikovito rečeno,doslovce “pukne”. Tim “puknućem” otvaraju se vrata (portal) prema 4Dhiperprostoru. Mjesto “puknuća” 3Dprostora je singularitet kakav vlada iza horizonta događanja “crne rupe”. U njemu ne vrijede znani nam fizikalni zakoni. 46

Poveže li se takav singularitet s nekim drugim proizvoljno udaljenim singularitetom dobiva se “tunel” ili “crvotočina” u hiperprostoru koja ih,opisno rečeno,“kratko spaja”. Tim hipotetskimportalomse, uz određene uvjete koje je veoma teško formulirati na razumljiv način, mogu trenutno slati signali, energija ili čak putovati s jednog mjesta na neko drugo vrlo udaljenogotovo trenutno (međuzvjezdana putovanjanadsvjetlosnim brzinama). Skalarni valovi u našem okolišu

Valja naglasiti da skalarni valovi nisu samo hipotetski koncept moderne teorijske fizike teško razumljive prosječnom čovjeku. Dosadašnja istraživanja pokazuju da postoje brojni prirodni emiterii prijemnici skalarnih valova u našem okolišu. U njih spadaju mozak, nervni sustav te aura ljudi, životinja i biljaka. Na skalarnim valovima temelje se vjerojatno i razni oblici izvanosjetilnog opažanja (IOZ-a) kao što su, primjerice, telepatija, vidovitost, teleradiestezija i tomu slično. Stoga ne čudi da pri njima udaljenost i oklapanje ne igraju nikakvu ulogu. Tesla je bio uvjeren da skalarni valovi utječu na misli, ali i da ih naše misli također mogu generirati. Njihje držao odgovornima i za pojavu još uvijek znanstveno nedovoljno istraženih kuglastih munja koje je, uz dosad neponovljiv uspjeh, majstorskom spretnošću proizvodio u svom laboratoriju pomoću visokonaponskog visokofrekventnog rezonantnog transformatora popularno zvanog Teslin transformator. Za modernu znanost su kuglaste munje samo teško objašnjiva elektromagnetska anomalija koja, naizgled, proturječi zakonitostima klasične elektrodinamike. Dosadašnja istraživanja upućuju da se one, učestalije nego drugdje,pojavljuju nad mjestima gdje se zapažaju jače emanacije geopatogenog zračenja (GPZ-a) geoloških anomalija kao što su snažni turbulentni tokovi podzemnih voda terasjedi, rascjepi i duboke pukotine u tlu.

Geobiologija i geopatologija, relativno mlade i perspektivne (pred)znanstvene discipline, koje se bave istraživanjem utjecaja GPZ-a na različite mikro i makroorganizme, još se uvijek velikim dijelom temelje na subjektivnoj radiestezijskoj detekciji zona GPZ-a. Istraživanja pokazuju da se u tim zonama,manje ili više štetnim za zdravlje ljudi i nekih domaćih životinja, uz elektromagnetske valove, termalne neutrone i ultrazvučne vibracije koje izazivaju snažni turbulentni podzemni vodni tokovi u stjenovitu tlu, također rasprostiru i vrlo prodorni gravitacijom usmjereni skalarni valovi. Prije sedamdesetak godina otkrivene su, uz već tisućljećima poznate zone GPZ-a koje se protežu iznad podzemnih vodnih tokova i geoloških anomalija, i dvije energijski uzajamno povezane globalne mreže GPZ-a koje su, prema imenima njihovih otkrivača, prozvane Hartmannovom i Curryjevom mrežom. Mjesta križanja linija tih nevidljivih mreža zračenja predstavljaju zone pojačanog GPZ-a i u geobiologiji se nazivaju Hartmannovim i Curryjevim križištima ili čvorištima. Isprva se držalo da su te dvije temeljne globalne mreže GPZ-a, čija su križišta toliko bliska da ih se u geobiološkoj praksi drži istovjetnima, posebna vrsta mrežno strukturiranog elektromagnetskog zračenja koje dopire iz svemira kroz magnetosferu do površine Zemlje. No, novija istraživanja su pokazala da njihovu okosnicu čine gravitacijom usmjereni stojniskalarni valovi. 47

Skalarna oružja postaju stvarnost

Kada je Tesla, komentirajući svoja istraživanja bežičnog prijenosa na daljinu električnih signala i energije, često nerazumljiva javnosti, a nerijetko i stručnjacima, zanosno govorio o neiscrpnim izvorima besplatne kozmičke energije i mogućnostima njezina pridobivanja i korištenja u miroljubive svrhe – to nije bio samo plod njegove bujne i razigrane mašte, već realnost koju je načelno verificirao svojim osebujnim eksperimentima na snažnom emiteru u Coloradu Springsu. Nakon njegove tajnovite smrti u hotelskoj sobi početkom siječnja 1943. godine u njegovoj bogatoj ostavštini ostali su zapisi i skice uređaja koji još uvijek nisu u potpunosti istraženi. Pretpostavlja se da su mnoge njegove zabilješke i skice koje se odnose na bežični prijenos energije i skalarne valove kriomice otuđili pripadnici američkih vojnih obavještajnih službi ocijenivši da su od prvorazrednog vojnog značaja. Stoga u njegovoj bogatoj ostavštini dostupnoj javnosti vjerojatno postoje mnoge praznine. Na temelju epohalnih Teslinih otkrića na tom području, odmah po završetku Drugog svjetskog rata, započela su u SAD-u i SSSR-u opsežna tajna vojna istraživanja koja su, njihovom zloporabom, iznjedrila takozvana skalarna oružja. Teoretski uzevši, ona mogu biti mnogo razornija od klasičnog fisijskog i fuzijskog termonuklearnog oružja. Stoga se o njima široj javnosti sustavno uskraćuju relevantne informacije. Do koje mjere su već razvijena skalarna oružja moglo se samo neizravno saznati kada je na pregovorima o ograničenju naoružanja SALT 1975. godine SSSR predložio SAD-u “…da se ograniči daljnji razvoj novih oružja moćnijih od svega što čovjek može zamisliti”. Tada su se, unatoč uobičajeno vrlo škrtim vojnim izvorima, u kuloarima mogli čuti pojmovi:“Teslin štit”, “Tesline vatrene kugle” i tomu slično. Takva egzotična nekinetičkaoružja je još 1980. godine, prigodom rata u sjevernom Afganistanu, iskušavala sovjetska Crvena armija. Tada su, naime, tamo bile primijećene brojne “vatrene kugle” – umjetno proizvedene i daljinski navođene kuglaste munje visoke energije. One su, precizno navođene, dolijetale s teritorija SSSR-a i, kad bi se približile afganistanskim vojnim instalacijama ili postrojbama, eksplodirale bi uz snažan prasak. Pri tomu su,zbog ekstremno snažnog kratkotrajnog “pljuska” elektromagnetskog polja koje se oslobodilo njihovom eksplozijom, bivale potpuno uništene ili teško oštećene osjetljive elektroničke komponente čak i na kilometrima udaljenim vojnim i civilnim uređajima. O tim neobičnim elektromagnetskim bombama proizvedenim na pulsnimskalarnim topovima izvijestio je, među prvima, časopis SundayTimes sredinom kolovoza 1980. godine. Poznato je da se već dulje vrijeme, daleko od očiju javnosti i u najstrožoj tajnosti, razvijaju i ispituju specijalna neinvazivna oružja utemeljena na skalarnoj elektronici.Ona s većih udaljenosti mogu ciljano djelovati na psihu ljudi i njihovo ponašanje. Namijenjena su vjerojatno za programiranu daljinsku manipulaciji masama na većem području (gradovi, čitave države).

48

Pretpostavlja se da su u danas već pomalo legendarnom “Eksperimentu Philadelphia” i “Projektu Montauk” također bila primijenjena neka Teslina otkrića na području skalarneelektronike. Ima indicija da se takvi sablasni pokusi, koji nadilaze granice mašte, i dalje provode u najstrožoj tajnosti. Da se odvrati pozornost javnosti, o njima se iz obavještajnih krugova velikih svjetskih sila povremeno tendenciozno lansiraju brojna lažna izvješća čija je svrha da se u javnosti stvori dojam da su sve to samo puka naklapanja i fantazija ili se mogućnosti tih egzotičnih oružja iz arsenala “ratova zvijezda”prikazuju u nerealnom omalovažavajućem ozračju. Nedvojbeno je da je Tesla svojim epohalnim otkrićima iznimno mnogo doprinio da moderna fizika danas može pružiti ruku-pomirnicu metafizici i duhovnosti te da je konačna istina o stvarnosti u svojoj sveukupnosti zasigurno samo jedna. Brojne su samo njezine prezentacije jer ovise o rakursu i optici kroz koju ju se promatra. Nedvojbeno je da su neka široj javnosti manje poznata dalekosežna Teslina istraživanja utrla put do važnog saznanja da nismo zauvijek neraskidivo vezani uz ovaj,našoj veoma ograničenoj urođenoj percepciji, jedino dostupan trodimenzionalni materijalni svijet. On je, po svemu sudeći, tek djelić nedokučivo složene sveukupne kreacije koja ima dvije temeljne manifestacije – višeslojnu prostorvremensko-materijalnu i duhovnu koja ju posve prožima, osmišljava i svrsishodno pokreće još od davno prohujalog trenutka spektakularnog Velikog praska koji se, prema relevantnim procjenama znanstvenika, posljednji put zbio prije otprilike 14 milijardi godina.

Ruski Naučnici – na korak do Bežičnog prenosa energije Nikole Tesle Datum postavljanja:Sat Mar 10, 2012

…Šta su to zapravo uspeli da urade ruski naučnici? Uspeli su ono što nije uspelo nikome od Teslinih vremena do sada… … Ono po čemu se ovaj sistem bitno razlikuje od postejećih je činjenica da tokom prenosa energije nema skoro nikakvih gubitaka…. 49

Delo Nikole Tesle zaista je nepresušan izvor inspiracije kako za brojne amatere, entuzijaste i sanjare, tako i za ozbiljne istraživače brojnih univerziteta, privatnih i državnih instituta širom sveta. Sudeći po emisiji “Energetika-pregled industrije”, objavljene 15.01.2012. godine na ruskoj TV stanici POCCIA 24, naše čvrsto uverenje – da 21. vek pripada Teslinim tehnologijama – postaje sve izvesnije.

Naime, u pomenutom prilogu koji možete pogledati i na Internetu: http://www.youtube.com/watch?v=BuoXeb_n1IE&feature=g-allf&context=G2352834FAAAAAAAANAA predstavljen je “Rezonantni jednoprovodni električni sistem” koji su razvili ruski stručnjaci i koji predstavlja pravu revoluciju u fizici. Sistem koji su u laboratorijskim uslovima napravili ruski naučnici predstavlja jednožični sistem prenosa električne enrgije gotovo bez gubitaka, dakle sistem koji je još pre više od sto godina istraživao naš i svetski naučnik Nikola Tesla čije rezultate još niko nije dostigao u potpunosti. Postoje brojni dokumenti iz kojih se može videti da je Teslina ideja bežičnog prenosa energije proistekla zapravo iz eksperimenata jednožičnog prenosa energije gde je kao prenosni medijum u početku koristio provodnik, zatim razredjeni gas da bi na kraju uspešno ostvario i svoj najkontroverzniji pronalazak – bežični prenos energije. Uspeh koji su postigli ruski naučnici ukazuje na sve veću verovatnoću i mogućnost da

Teslina ideja bežičnog prenosa energije ipak ne ostane ”… samo san jednog zanesenjaka …”, nego da je to zaista potpuno realno ostvariv poduhvat. U pomenutom prilogu ruske televizije demonstriran je jednožični prenos energije, a odatle pa do bežičnog prenosa – mnogo je lakše stići. Naravno, to sigurno nije ni malo jednostavno niti lako ali već i ovi rezultati nam govore da je ostvarivost i brojnih drugih Teslinih ideja – ipak sve izvesnija !!! Šta su to zapravo uspeli da urade ruski naučnici? Uspeli su ono što nije uspelo nikome od Teslinih vremena do sada – napravili su rezonantni jednožični (jednoprovodni) sistem prenosa električne energije sa izuzetno malim, praktično zanemarivim gubicima. Da bi smo razrešili moguće dileme čitaoca moramo napomenuti da je i do sada bilo ”bombastičnih” napisa i vesti o uspešnom prenosu, pa čak i bežičnom, energije na daljinu po Teslinim principima. Nažalost, to jeste tačno ali samo po ideji i na neki način po formi, medjutim, ipak – apsolutno netačno po sadržaju i suštini. Svi meni poznati i do sada realizovani projekti objavljeni u raznim medijima zaista slede Teslinu ideju ali samo po imenu, no nažalost ne i njegov princip. Drugim rečima, takvih projekata ima mnogo, energija se uspešno 50

prenosi ali na vrlo male udaljenosti (reda metara), i to u vrlo malim količinama (svega nekoliko vati) i – što je najgore – uz strahovito velike gubitke tokom prenosa – što sve te sisteme čini samo ograničeno upotrebljivim. Ono što su uspeli da urade Ruski naučnici ipak je nešto ZAISTA revolucionarno. Njihovim sistemom koji nekome, na prvi pogled, može delovati kao magija ili obmana, energija se prenosi pomoću veoma tankog provodnika. Njegov prečnik je sveka 8 mikrona, dakle osam hiljaditih delova milimetra – što je desetak puta tanje od vlasi ljudske kose! Tokom eksperimenta prenosi se snaga od čak 25 kW što odgovara snazi od gotovo 400 prosečnih kućnih sijalica sa žarnom niti ili desetak sobnih grejalica. Prema važećim standardima u elektroenergetici za prenos tako velike količine energije potrebna je (bakarna) žica čiji je presek barem 16 mm2 odnosno čiji je prečnik 4.5 mm. Ruski naučnici koriste provodnik čija je debljina približno 500 000 puta manja (!) pri čemu se ona UOPŠTE NE GREJE ??? U prikazanoj eksperimentalnoj postavci, energija se sa klasičnog trofaznog, 380-voltnog, priključka vodi na poseban generator/pretvarač a zatim na predajni Teslin transformator. Odatle se energija vodi dalje već pomenutim ultra-tankim linijskim provodnikom dužine 30 metara koji je toliko tanak da ga je nemoguće pratiti po laboratoriji pa je označen belim papirićima nalepljenim po njemu na svakih ½ m. Na drugom kraju jednožičnog prenosnog voda nalazi se prijemni Teslin transformator i odgovarajući pretvarač gde se energija ponovo transformiše u klasičan trofazni oblik sa medjufaznim naponom od 380 V, koja se može koristiti za napajanje raznih potrošača, ne samo sijalica nego i elektromotora ili bilo kojih kućnih aparata. Ono po čemu se ovaj sistem bitno razlikuje od postejećih je činjenica da tokom prenosa energije nema skoro nikakvih gubitaka. Poznato je naime, da kod klasičnih sistema sa dva provodnika (tzv. ”nula” i ”faza”) kakve koristimo danas, jačina svetla priključenih sijalica opada sa dužinom provodnika, tj. sa povećanjem rastojanja od izvora električne energije jer se deo energije gubi na provodnicima. U emitovanom prilogu, demonstratori sistema (Oleg Bondarenko, Oleg Rošin, Leonid Juoferev) su nam pokazali da u njihovom, rezonantnom jednožičnom sistemu gde se koristi jedan ”provodni tok” – pri čemu su sve sijalice priključene na jedan provodnik (u razmaku od nekoliko metara), tokom čitave njegove dužine od 30 m i SVE one svetle POTPUNO ISTIM intenzitetom – prva kao i poslednja. U klasičnom sistemu, sa žicom tako malog prečnika, makar ona bila i od zlata, tako nešto je apsolutno nemoguće. Naučno objašnjenje za prezentovani eksperiment ”linijskog” elektro prenosa ne postoji. Dobro poznati Ohmovi zakoni za naizmenične struje (RLC kolo), kombinovani odgovarajućim korekcijama tzv. Skin-efekta – ovde jednostavno ne funkcionišu. Eksperimentalno je utvrdjeno da vrsta metala od kojeg je izradjen ”provodnik”, kao ni njegova debljina nemaju baš nikakvu ulogu. Osim toga, provodnik se uopšte ne greje a gubici energije su sasvim zanemarivi. Potpunog teorijskog objašnjenja za takav rad ”Rezonantnog jednoprovodnog sistema”, za sada, nema. Ipak, objašnjenje koje je, barem principijelno, saglasno sa našim sadašnjim naučnim spoznajama je da se energija ne prenosi ”KROZ” provodnik, pa taj naziv ne treba ni koristiti jer se energija u ovom sistemu zapravo prenosi ”UZ” provodnik, tj. duž provodnika pa je mnogo umesnije koristiti naziv ”provodna linija” koja u ovom slučaju nije klasičan ”Ohmov provodnik” nego više neka vrsta ”talasovoda” iako ni ta reč ne odgovara u potpunosti jer podrazumeva sasvim drugi princip, dobro poznat savremenoj nauci. Najvažnije je ipak imati na umu da se „provodnik” u ovom sistemu koristi samo kao neka vrsta ”usmerivača toka” energije. Prvi patent za ”Jednoprovodni sistem prenosa električne energije” ruski naučnici su patentirali još 1985 godine ali je tek sada, po rečima razvojnih stručnjaka, njihov sistem razradjen i potpuno spreman za upotrebu. Prednost ovakvog prenosa električne energije je očigledna. Gubitaka pri njenom transportu praktično nema niti ima potrebe da se troše tone skupih (dobro provodnih) metala za pravljenje kvalitetnih žica, elektro-provodnika, kakvi se danas koriste u elektrodistribuciji. Šta više, smanjuje se i potreba za izgradnjom mnogobrojnih trafostanica… Ipak, i pored svih nabrojanih prednosti masovna primena ovog sistema još nije počela. Prema rečima Viktora Semenova, generalnog direktora ruskog VNIPI energoprom-a potrebno je proučiti isplativost i finansijske efekte izmene laboratorijske opreme u njen komercijalni oblik. Po svemu sudeći, moguće uštede su velike ali energetičari ne počinju masovno uvodjenje novog sistema iz još jednog razloga, a to je što još uvek nisu do 51

kraja ispitani uticaji ovog vida prenosa električne energije na prirodno okruženje i ono najvažnije – da li on šteti ljudskom zdravlju? Da li će “Rezonantni jednoprovodni električni sistem” koji su razvili ruski stručnjaci izaći iz laboratorije i naći svoju širu primenu – zavisi od odgovora na ova pitanja. No, bez obzira da li će se to desiti ili ne, emisija “Energetika – pregled industrije”, pokazala nam je da se Teslino delo vrlo ozbiljno preispituje što ukazuje na sasvim nespornu činjenicu da je snaga njegovih ideja toliko velika da i danas, posle više od sto godina, predstavlja veliki izazov najvećim svetskim umovima, najpoznatijim institutima i veoma relevantnim naučnim institucijama u svetu. Priredio: dipl. inž. Goran Marjanović PERSPEKTIVA TESLINE NAUKE U BUDUĆNOSTI: http://kpv.rs/?p=1834 TAKO JE GOVORIO TESLA: http://kpv.rs/?p=1144

Moć Teslinih (skalarnih) talasa Datum postavljanja:Fri Feb 10, 2012

Dipl. inž. Goran Marjanović: …Mnoštvo Teslinih otkrića nije dostupno javnosti. Njegovi najkontroverzniji eksperimenti su obavijeni velom tajne, brojna i vrlo specifična tehnička rešenja su nam nepoznata … …najinteresantnija je jedna od mogućnosti HAARP-a koja se ne pominje na listi zvaničnih ciljeva, ali ipak postoji – a to je da se talasima niske frekvencije utiče na rad ljudskog mozga … … Projekat veoma blizak prethodnom je projekat … globalnog nadgledanja vremena … širom sveta… ih ima oko 150 i razmeštene su širom sveta… Nedavno je proradila i jedna stanica u našoj zemlji. Smeštena je u selu Beljina pored Barajeva… … Nedavno se u dnevnoj štampi pojavio jedan neobičan tekst. Citat: ”EKSKLUZIVNO OTKRIĆE, AMERIKANCI IMAJU TESLINO ORUŽJE! …

52

…Tesline izjave da radi sa česticama koje i do 60 puta premašuju brzinu svetlosti, verovatno su glavni razlog što se ovo bizarno i zaista zastrašujuće oružje dovodi u vezu sa njim…

Direktna veza Skalarnih talasa sa najdubljim aspektima ljudskog bića i uopšte celokupnog živog sveta, kao osnovne komunikacione forme na ćelijskom, molekularnom i onim još suptilnijim energetskim nivoima opisana je u ovom časopisu, u članku S.Marjanović: ”SVETLOST NA TRAGU DUHA” (http://kpv.rs/?p=1605). Pored te, nesumnjivo velike i izuzetno značajne uloge koju skalarni talasi imaju u bio-medicinskim istraživanjima i posebno u domenu komplementarnih metoda lečenja, odnosno u oblasti mikro i hipersveta koji nas ispunjava i od kojeg smo sazdani, njihov značaj i uloga podjednako je važna i u makrosvetu, odnosno u delu Realnosti koji je ”izvan” nas, a koji nam je čulno, iskustveno i dimenziono mnogo bliži. Pored skalarnih talasa, kada je reč o Teslinim tehnologijama, često se govori i o stojećim ili longitudinalnim talasima što su zapravo sinonimi, odnosno tri imena istog fenomena. Strukturu skalarnih talasa i njihovu različitost u odnosu na klasične, tzv. Hercijanske, transverzalne elektromagnetne talase opisali smo u našem prethodnom tekstu: ”Priroda talasa suptilne energije” (http://kpv.rs/?p=1684). Podsetimo se ukratko.

Skalarni talasi nastaju uzajamnim delovanjem dva koherentna elektromagnetna talasa iste frekvencije i suprotne faze. Pri tome, rezultantno energetsko polje nastalo prožimanjem suprotnih elektromagnetnih polja, NIJE njihovo potpuno PONIŠTAVANJE, kako se to obično misli, nego transformacija energije u oblast vakuma, u stanje potenecijala i stvaranje tzv. SKALARNOG POLJA! Ukoliko su interagujući talasi koherentni i suprotni, ali nejednakih intenziteta – nastaje stojeći ili stacionarni talas. Sporo ili brzo pokretna skalarna polja su modifikacija ovakvog talasa i nastaju kada koherencija interagujućih talasa nije potpuna, odnosno kada jedan od njih ili oba menjaju fazu. Longitudinalni talas je talas pri čijem prostiranju čestice medijuma osciluju u pravcu prostiranja talasa. Može se kretati samo kroz supstancijalne sredine koje poseduju elastičnost. Primer mehaničkih logitudinalnih talasa su zvučni talasi u vazduhu. Elektromagnetni skalarni talasi ili longitudinalni elektromagnetni poremećaji, mogu nastati odgovarajućom modulacijom strukture plazmoidnih fenomena. U tom smislu, loptaste munje su jedna specifična forma stacionarnog EM polja. Mnoštvo Teslinih otkrića nije dostupno javnosti. Njegovi najkontroverzniji eksperimenti su obavijeni velom tajne, brojna i vrlo specifična tehnička rešenja su nam nepoznata, a mnoge neobične spoznaje su ostale u domenu misterije sve do današnjih dana. Najbolja ilustracija ovakvog mišljenja je Teslina kula Wardenclyffe koja je trebala da služi za bežični prenos (slobodne) energije. Iako je njena gradnja zaustavljena 1905. godine, nakon obustave finansiranja od strane J.P. Morgana, Tesla je nastavio svoje eksperimente i postigao rezultate koje ni danas, posle više od sto godina, nije ponovio ni jedan savremeni institut, istraživačka grupa niti pojedinac. Postoje brojna mišljenja da je Tungusku katastrofu planski i kontrolisano 1908. godine izazvao Tesla poslavši skalarni talas u tu oblast iz svoje laboratorije na Long Island-u. Da li je to tačno – ne znamo – ali ostaje nesporna činjenica da je Tesla, neposredno pre eksperimenta, od ruskih organa zatražio i dobio detaljne karte 53

Tunguske oblasti. Bilo kako bilo – kula Wardenclyffe je srušena 1917. godine uz obrazloženje da bi mogla poslužiti kao orjentacija nemačkim podmornicama !?!

Sasvim je verovatno da je deo Teslinih znanja iz određenih oblasti sklonjen od javnosti, a odgovarajuće tehnologije adaptirane za potrebe specijalnih službi. Primer za to je HAARP projekat. Program Aktivnog auroralnog istraživanja visoke frekvencije (High-frequency Active Auroral Research Program) je projekat istraživanja sa ciljem razumevanja, stimulisanja i kontrole procesa u jonosferi. Jonosfera je deo zemljine atmosfere na visini od 50-80 km koji sadrži veliku količinu jona (naelektrisanih čestica) nastalih delovanjem sunčevog vetra i ima veliki uticaj na prostiranje elektromagnetnih talasa. Oprema je smeštena na površini od 13 hektara u blizini mesta Gakona na Aljasci. Sastoji se od velikog broja uređaja za prijem i slanje ogromnih količina energije, koju čini 180 antena i 6 generatora ukupne snage od preko tri miliona vati. Iako su osnovni ciljevi izučavanje polarne svetlosti i satelitskih radio komunikacija, komuniciranje sa podmornicama u domenu ekstemno niskih frekvencija (ELF), ovaj sistem omogućuje ispitivanje šupljina ispod površine zemlje (pretraživanje skrivenih tunela i podzemnih skrovišta …), ometanje radio komunikacija na odredjenim područjima pa čak i uništavanje neprijateljskih aviona, projektila ili satelita. Ipak, ono što je najvažnije je mogućnost sistema da se promenom hemijske strukture, temperature i vlažnosti viših slojeva atmosfere deluje na klimu i sve prateće klimatske efekte na željenoj teritoriji. Međutim, nama je najinteresantnija jedna od mogućnosti ovog sistema koja se ne pominje na listi zvaničnih ciljeva, ali ipak postoji – a to je da se talasima niske frekvencije utiče na rad ljudskog mozga … Projekat veoma blizak prethodnom je projekat Stenfordskog univerziteta: “Space Weather Monitor Program, Stanford Solar Center”. Program globalnog nadgledanja vremena stenfordskog solarnog centra je obrazovni projekat za izgradnju i distribuciju jeftinih monitorskih stanica studentima širom sveta kojima je moguće detektovati solarne erupcije i pratiti jonosferske poremećaje. Trenutno ih ima oko 150 i razmeštene su širom sveta, a konkretne lokacije se mogu naći na njihovom zvaničnom sajtu. Nedavno je proradila i jedna stanica u našoj zemlji. Smeštena je u selu Beljina pored Barajeva, nedaleko od Beograda. Razvijene su dve vrste monitoringa, jednostavnija i jeftinija pod nazivom SID (Sudden Ionospheric Disturbances), i druga, skuplja, ali mnogo kvalitetnija čiji je naziv AWESOME (Atmospheric Weather Electromagnetic System for Observation Modeling and Education). Kao kuriozitet navodimo neobično značenje ove reči na našem jeziku: AWESOME = /srp./ strašan, užasan (!?) …, a da li je u pitanju prosta podudarnost sa navedenim značenjem, na nama je da prosudimo. Zemljina jonosfera veoma snažno reaguje na vrlo intenzivna rendgenska i ultraljubičasta zračenja sa Sunca i predstavlja veoma važan odbrambeni mehanizam planete i svih njenih životnih formi. Korišćenjem prijemnika za praćenje promene jačine signala emitovanih iz udaljenih VLF predajnika i reflektovanih od jonosfere, studenti iz celog sveta mogu direktno nadgledati i pratiti iznenadne jonosferske poremećaje i druge elektromagnetne parametre. To su zvanični podaci. Ipak, sama činjenica da sistem koristi opremu koja radi u oblasti veoma niskih frekvencija ukazuje na mogućnost njenog korišćenja i u razne druge manje ili više tajnovite svrhe – što svakako pobuđuje na razmišljanje. Ipak, prava moć skalarnih talasa može se naslutuiti tek na bazi razmatranja mogućnosti Teslinih tehnologija. U knjizi: ”THE TRUE WIRELESS”, Nikola Tesla, Electrical Experimenter, May 1919., Tesla govori o svojim principima na kojima je, iako oni nisu saglasni sa naučno važećim, zasnovan njegov Sistem bežičnog prenosa 54

energije, pokazujući nam tako da je on istinski tvorac (“Father of the Wireless”) jednog zaista izuzetnog i po mnogo čemu jedinstvenog sistema. Za Teslu, Hercijanska talasna teorija je zabluda! U ovom tekstu, on nas uverava da je efekat Hercovih talasa na daljinu veoma mali, jer oni tokom svog putovanja, čak i na kratkim udaljenostima od predajnika, znatno slabe što ih čini apsolutno neupotrebljivim za prenos energije na iole veće udaljenosti. Na brojnim primerima, opisom svojih različitih konstrukcija, Tesla naglašava i ukazuje na to da su signali na prijemnoj strani izazvani strujom kroz Zemlju (Earth Currents) a ne – prostornim, Hercijanskim elektromagnetnim talasima. Šta više, tvrdi da su vibracije vrlo niske frekvencije mnogo efikasnije u prenosu, …, i doslovno kaže: ”Teorija bežičnog prenosa Hercijanskim talasima može biti prihvaćena za neko vreme, ali ja se ne ustručavam reći da će ovo veoma brzo biti prepoznato kao jedno od neobjašnjivih i najznačajnijih zastranjenja naučnog uma koje je ikad zabeleženo u istoriji”. Tesla je verovao da se energija mnogo efikasnije može prenositi pomoću Ne-Hercijanskih talasa, posebnom bežičnom tehnikom koju je on razvio i nazvao “metodom poremećaja naelektrisanja u zemlji i vazduhu”. U prilog ovakvih njegovih razmišljanja napominjemo da je konstrukcija uzemljenja podjednako složena kao i sam toranj, a postoje indicije da je Tesla u Wardenclyffe-u koristio ekstremno niske frekvencije u kombinaciji sa signalima visokih frekvencija tako da, u praksi, predajnik električki deluje i na zemlju i na prostor iznad nje … Imajući na umu ovakve Tesline – sasvim jasne i potpuno nedvosmislene – izjave, neverovatna upornost i doslednost brojnih istraživača Teslinog nasleđa u pokušaju replike njegovih uređaja – ali na bazi Hercijanske tehnologije – u najmanju ruku je – čudna. Svaki naš dalji komentar bio bi suvišan.

Rejlgan (railgun), elektromagnetni top Nedavno se u dnevnoj štampi pojavio jedan neobičan tekst. Citat: ”EKSKLUZIVNO OTKRIĆE, AMERIKANCI IMAJU TESLINO ORUŽJE! … Američka mornarica uskoro će dobiti najmoćnije oružje na svetu, i to zahvaljujući istraživanjima čuvenog srpskog naučnika Nikole Tesle. Reč je o elektromagnetnom topu - rejlgan (šinski top), koji će smrtonosne projektile, bez trunke baruta, ispaljivati supersoničnom brzinom. … Naime, nakon Tesline smrti nestali su neki njegovi radovi za koje se veruje da kriju tajnu moćnog elektromagnetnog oružja. Dugo se sumnjalo da su Amerikanci došli do tih radova i da na osnovu njih razvijaju oružje. To je potvrđeno pre nekoliko dana, kad je američka štampa objavila da je mornarica SAD-a potpisala ugovor vredan deset milijardi dolara s firmom „Rejteon“, koja inače radi za vojsku, za pravljenje napajanja za novi elektromagnetni top.”. Kraj citata. Zapravo, radi se o uređaju koji jeste zasnovan na Teslinom delu, ali koristi manje više poznate principe, a ključni je osobina kondenzatora, kojom je Tesla bio opčinjen, da pohrani i u deliću sekunde preda ogromnu količinu energije. Pogodnom elektro-mehaničkom konstrukcijom moguće je stvoriti izuzetno jak magnetni impuls koji projektilu daje veoma veliko, čak i supersonično, ubrzanje. Rejlgan (railgun), elektromagnetni top, oružje 21. veka zaista jeste veoma moćno oružije, no to je ipak samo igračka u odnosu na Rejgan (Raygun), uređaj veoma sličnog naziva, ali bitno različitog principa rada. Radi se zapravo o tzv. “Particle beam weapon”, oružju koje koristi ultra-visoko-energetski snop naelektrisanih čestica, jona ili elektrona koji svojom kinetičkom energijom razaraju cilj narušavajući njegovu atomsku i molekularnu strukturu. S obzirom da se radi o snopu veoma brzih naelektrisanih čestica, svojim elektromagnetnim delovanjem Rejgan spaljuje elektronska kola, uništava električne uređaje i narušava njihov rad. Kompjuteri, 55

telefoni, …, praktično svi uređaji čiji je rad zasnovan na mikro i/ili poluprovodničkoj tehnologiji postaju potpuno neupotrebljivi. Podrazumeva se da je delovanje “zraka smrti” na živa bića sasvim pogubno.

Tesline izjave da radi sa česticama koje i do 60 puta premašuju brzinu svetlosti, verovatno su glavni razlog što se ovo bizarno i zaista zastrašujuće oružje dovodi u vezu sa njim. Tokom 1930. godine Tesla je zaista najavio oružje kojim je moguće uništiti stotine letelica u krugu od više stotina milja, ali i nešto što bi svaki budući rat učinilo besmislenim – Teslin štit, kroz koji ništa ne može da prodre. Nažalost, 1943. godine Tesla je umro ne otkrivajući tajne ovih svojih verovatno najintrigantnijih izuma. Kao i svi veliki pronalasci i čuvena “Teslina haubica“ (Tesla howitzer), višemodno Teslino oružje, njegov poznati Skalarni interferometar (Scalar Potential Interferometer) može se koristiti i u konstruktivne i u destruktivne svrhe. Čovek je, kao i uvek, taj koji odlučuje za šta će koristiti svaku novootkrivenu tajnu Prirode. (!!!) O ovom Teslinom izumu nema mnogo podataka, ali prema nekim, veoma oskudnim informacijama (Aviation Week & Space Technology, July 28, 1980, / http://www.cheniere.org/books/part1/index.html,.), Teslin skalarni interferometar je izgradjen u oblasti anti-balističkog raketnog poligona u Sarišaganu (Saryshagan, Kazahstan).

“Teslina haubica“ iz Sarišagana je veliki skalarni interferometar (interferometrija koristi princip superpozicije /spajanja/ talasa, a rezultat njihove kombinacije zavisi od izvornog stanja talasa) sa dve spregnute skalarne antene. Ima četiri načina rada. Prvi je kontinuirani mod poznat kao “Teslin štit“. U ovom modu rada kreira se relativno tanka, 3dimenzionalna, polu-kuglasta ljuska energije preko branjenog područja. Ova skalarna polu-lopta, oblika kupole, ispunjena je potpuno jonizovanim molekulima i atomima vazduha koji su toliko energetski pobuđeni da cela ta užarena oblast svetli. Svi fizički objekti koji pogode tu (energetsku) ljusku apsorbuju ogromnu količinu energije koja razara njihovu strukturu i oni bukvalno isparavaju. 56

Drugi način rada je impulsni mod u kojem obe antene emituju impulse skalarne energije, ali na poseban način. Jedna antena emituje impuls koji je sporiji, a druga brži skalarni impuls, pri čemu se on emituje sa određenim zakašnjenjem tako da sustiže prvi na izabranom mestu gde se preklapaju, spajaju (pair coupling) i formiraju snažno, klasično, vektorsko (Hercovo) elektromagnetno polje. Energija ovog elektromagnetnog impulsa u potpunosti je identična EM impulsu nuklearne eksplozije (tzv. EMINE impuls) za koji je poznato da ima izuzetno velike destruktivne efekte na sve električne uredjaje i živa bića. Treći način rada je sličan prethodnom, ali se energija emituje kontinuirano u dužem vremenskom intervalu. Dakle emituju se dva skalarna talasa, jedan brži od drugog, koji se uparuju iznad odabranog regiona gde kreiraju “energetsku loptu”, sasvim sličnu loptastoj munji koja se povremeno javlja u prirodi prilikom vremenskih nepogoda. Ova “vatrena kugla” (Continous Fireball) predstavlja moćno oružje za uništavanje stotina aviona ili raketa na daljinu, ali – to je ujedno tajna – i jedan od načina bežičnog prenosa energije na proizvoljnu udaljenost bez ikakvih gubitaka! Četvrti način rada Skalarnog Interferometra je njegova primena na strategijskom nivou. Sistem bi obuhvatao veliki broj međusobno povezanih manjih “Teslinih haubica” načinjenih od već postojećih konvencionalnih radarskih anti-raketnih postrojenja koja bi bila dodatno modifikovana za odgovarajući način rada. Filmsko ostvarenje “Ratovi zvezda” je očito zasnovano na Teslinim tehnologijama.

Naravno, ogromna moć Skalarnih talasa i njihove specifične osobine bitno različite od vektorskih (Hercijanskih) elektromagnetnih talasa i brojne potencijalne mogućnosti ove energetske forme mogu se iskoristiti i u mirovne svrhe. Možemo pretpostaviti da je razlog Teslinog neobjavljivanja tih projekata bilo njegovo uverenje da će ljudi prevideti upravo tu njihovu moguću korisnost za ljudski rod, za sveopšti napredak i blagostanje, i iskoristi ih za nečovečne svrhe od kojih bi „korist“ imala manjina. Prema nekim teoretičarima, na bazi skalarnih energija, u složenim uslovima sa izraženim efektom kontrakcije vremena (“time squeeze”), nešto što je krajnje čudno i neobično – kao što su to npr. transmutacija, dematerijalizacija ili antigravitacija – postaje sasvim realno moguće. Isto tako, moguće je ostvariti subluminalne efekte (usporena ili čak zaustavljena svetlost), ali i superluminalne komunikacije tj. prenos informacija brzinama većim od brzine svetlosti, “pogled” kroz zemlju itd. Koliko god prethodne ideje zvučale neverovatno, futuristički, i po mnogima – “samo san jednog zanesenjaka”, sasvim je izvesno da su Tesline skalarne tehnologije osnova tehnologije 21. veka. One nam daju čvrste temelje za unapređenje svih naših spoznaja posebno u domenu više Realnosti, koja pored makro i mikro sveta obuhvata i oblast hiper svemira, ispunjenu mikročesticama, sub-plankovskim i suptilno-energetskim entitetima iz duhovnog aspekta naše realnosti. Prema našim vlastitim višegodišnjim teorijskim i praktičnim istraživanjima Teslini talasi su poseban oblik egzistencije energije, dimenziono bogatije i znatno složenije strukture od Hercovih talasa koje, pored klasičnih talasnih atributa: amplitude i frekvencije, karakteriše i niz nama nedostupnih i nemerljivih kvaliteta, s obzirom da su van našeg mernog i perceptivnog opsega. Ipak, na osnovu osobina kvantno-koherentnih sistema i postojećih analogija u raznim oblastima fizike proisteklim iz hologramskofraktalnog ustrojstva našeg sveta na svim njegovim dimenziono-energetskim nivoima (denzitetima), njihove 57

“van-čulno/merne” osobine mogu se – barem u osnovi – naslutiti preko anvelope EM signala, tj. “njihove senke” projektovane u naše “ovde-sada” kao jedan od pod-domena više (prave) Realnosti. Da zaključimo. Osobine Skalarnih, Stojećih ili Longitudinalnih talasa su bitno različite od transverzalnih, Hertzovih talasa u istom smislu u kojem se recimo i gama zraci razlikuju od optičkih talasa, iako su i jedni i drugi transverzalni vektorski talasi i pripadaju istom EM spektru. Verujemo da je to bio osnovni razlog da ih i sam Tesla nazove Ne-Hercijanskim talasima. Jedna od njihovih strukturno bliskih oblika mogla bi biti jedna posebna forma klasičnih, Hercijanskih, EM talasa koje savremena nauka naziva talasima nepostojanog oblika (vidi: G.Nimtz, evanscent mode waves) koje karakteriše negativan talasni broj, tj.negativna talasna dužina, odnosno frekvencija, pa oni sa aspekta Maxwellove teorije, imaju imaginarne energetske kvalitete. S obzirom da predstavljaju punu analogiju virtuelnih fotona i tunelirajućih čestica kvantne mehanke, karakteriše ih nemogućnost detekcije klasičnim detektorima, direktno merenje bilo kojih njihovih kvalteta i superluminalna propagacija. I najnovija teorijska i praktična istraživanja u domenu tzv. “eterskih energija” dr. Klausa Volkamer-a, dr.G.I. Shipova, dr.A.E.Akimova i drugih, govore u prilog kontroverznih (i od javnosti dugo skrivanih) spoznaja dr. N.A. Kozyreva i ukazuju na nesumnjivo postojanje neke supstance koju odlikuje sveprisutnost, isprepletenost, ne-elektromagnetna svojstva, sposobnost prenošenja energetskih impulsa brzinama koje višestruko premašuju brzinu svetlosti i – što je najintrigantnije – iskazuju osobinu rezidualnosti, tj. sposobnost opstanka i nakon prekida dotoka energije. Ukratko – ni u fzici – nikada ne treba reci nikad! Opservabilna Vaseljena svakodnevno nam priređuje nova iznenadjenja, a tako je i u kvantnom svetu. Skalarni talasi bi mogli biti izuzetno moćna alatka u istraživanje sveta u kojem živimo a Generator Teslinih talasa http://www.ibmraz.com velika pomoć na našim putovanjima “Kroz Prostor – Vreme” ka novim otkrićima, spoznaji i saznanjima!

Teslini Ne-Hercijanski talasi i “Srce Mudrosti”! Datum postavljanja:Sun Dec 11, 2011

…evo neobične podudarnosti koja ukazuje na to da su Teslini talasi POTPUNO saglasni fundamentalno ontološkim principima Prirode! Odavde zapravo i proistiće, mogućnost njihove velike korelativnosti sa svim makro i mikro objektima, uključujući i sve forme kosmičkih bio-struktura. Piše dipl. Inž. Goran Marjanović Malo je onih koji veruju u stvarno postojanje Ne-Hercijasnskih talasa Nikole Tesle a njihova korelativnost ili bilo kakva veza sa strukturom genetskog koda zvučala bi – najblaže rečeno – naprosto nemoguće! Ipak, savremene spoznaje vezane za analizu aritmetike unutar genetskog koda ukazuju na sasvim suprotnu, prosto neverovatnu ali ipak istinitu činjenicu: SVI BROJEVI KOJI KARAKTERIŠU TESLINE TALASE SU DEKADNI MULTIPLI BROJA 37 – broja koji ima značenje “Srca Mudrosti”! 58

Ova činjenica je zaista više nego zanimljiva jer broj 037 nije samo unikatan dekadni broj, nego unikatan broj u celokupnom carstvu Prirodnih brojeva ! Inspirisan radom Vladimira Ščerbaka /1/ i motivisan njegovim sjajnim rezultatima, Dr. Tidjani Negadi /2/, profesor teorijske fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu univerziteta u Oranu, Alžir, posvetio se proučavanju univerzalnog genetskog koda. Analizom sadržaja nukleona, potvrdio je i unapredio sjajne rezultate Ščerbakovih istraživanja koja su pokazala da je struktura sadržaja genetskog koda odredjena numeričkom vrednošću i posebnim osobinama broja 037 kojim je, očito, predefinisana strukturna matrica genoma, sadržaoca svih genetskih informacija koje organizam nasledjuje od svojih roditelja! Kuriozitet, a možda čak i čudo, koje je još pre nekoliko godina – analizirajući očekujuće vrednosti modela KGE za Tesline talase /7/ – pronašao Dr. Tidjani Négadi, jedan od najrespektabilnijih matematičara sveta, je da su svi brojevi koji karakterišu Tesline talase, ukoliko se pomnože odgovarajućim eksponentom broja dest – deljivi sa 37 !!! U pismu koje je, još pre nekoliko godina, uputio autoru ovog teksta, Dr. Tidjani pise: «… Ono što je zaista fascinantno je da su ovi brojevi: 0.037, posebno frekvencija 14.8 Hz, takodje učestanost 11.47 Hz i talasna dužina 741480 m, kada preuredjivanjem decimalnog mesta dobiju vrednosti 37, 148, 1147 i 741480 – svi deljivi sa 37. Vrlo lepo! …». Prema izjavama samoga Tesle on je, pre više od jednog stoleća, otkrio i u svojim eksperimentima koristio jednu novu vrstu elektromagnetnih talasa koje je nazvao nehercijanskim. To je učinio da bi naglasio njihovu različitost od klasičnih, tzv. hercijanskih elektromagnetnih talasa. Naš problem sada je u tome što postojeća nauka ne priznaje nijednu drugu vrstu elektromagnetnih talasa osim onih čije je postojanje 1888. god. dokazao H.R. Hertz, a koje je svojim jednačinama opisao J.C. Maxwell. Tako nam se nameće pitanje: možemo li sumnjati u izjave Nikole Tesle, nenašnog intuitivnog genija? Njegovo znanje i iskustvo u oblasti kojom se bavio bili su u svemu toliko izuzetni da je prosto neverovatno da je on mogao da učini takvu grešku – da suprotno klasičnim naučnim spoznajama svoja teorijska istraživanja i rezultate eksperimenata objašnjava jednom novom, bitno različitom formom elektromagnetnih vibracija. I još da ih nazove drugačijim imenom …

Obzirom da je Tesla neizmerno voleo Prirodu i uvek vrlo dosledno poštovao njene najosnovnije principe, njegova su dela, nastala bez velikih tehničkih znanja, uprkos neslaganja sa zvaničnom naukom – ipak savršeno funkcionisala. Ovo je ključni razlog koji nam sugeriše da bilo koje Tesline tvrdnje ne bi trebali olako odbacivati. Šta više… Činjenica da su Teslini Ne-Hercijanski talasi zasnovani na zaista posebnom i po mnogo čemu jedinstvenom broju 37 ukazuje i na korelativnost niza parametara njegovih uredjaja sa fundamentalnim konstantama Prirode što bi trebao biti dovoljan motiv mnogim istraživačima za pažljivo preispitivanje svih njegovih nerealizovanih ideja, čak i onih najkontroverznijih. Posebnost i značaj broja 37 objašnjena je u tekstu Nataše Mišić /6/ našeg vrhunskog eksperta za tu oblast. U svom članku Nataša nas podseća da je, proučavajući čudesnu aritmetiku genetskog koda, još pre desetak godina, kazahstanski naučnik Vladimir Ščerbak otkrio potpuno preciznu aritmetiku koja je bila strogo određena dekadnim brojem 37. Jednostavnost kao krajnji domet savršenstva, osnovni je princip funkcionisanja Prirode i iskazan je ovim zaista jedinstvenim brojem, koji omogućuje ciklično permutovanje kodona i savršeni balans nukleona odgovarajućih aminokiselina. Istraživanja su pokazala da je broj 37 u svojoj formi 037 jedini dekadni broj koji se ravnomerno umnožava cikličnim permutovanjem svojih cifara, da ima svoje analogone u drugim 59

brojevnim sistemima, da ima mogućnost numeričkog, geometrijskog i aritmetičkog samosličnog umnožavanja, dajući time osnov fraktalnoj strukturi Prirode … Citat /6/ : «… Kada sve to sumiramo, shvatamo da broj 037 nije samo unikatan dekadni broj, već je 037 unikatan broj u celokupnom carstvu Prirodnih brojeva. Ko to stoji iza ovog i ovakvog savršenstva Prirode otkrivaju nam stara teozofska učenja. Gematrija, hebrejsko učenjeo numeričkim vrednostima slova/reči, govori da prvi veći poligonalni broj u obliku heksagrama jeste broj 73 koji ima značenje Mudrost, a pošto se u njega može upisati heksagon, i to 37, to onda 37 ima značenje Srce Mudrosti, dok kada se ova dva ogledalno simetrična broja spoje u formu 373 daju fraktalnu zvezdu koja se sastoji od 7 heksagrama 37 i 6 heksagona 19, pri čemu broj 373 ima značenje Logos, Reč ili Gospod. …”. Kraj citata. Sa aspekta Modela KGE /3/), Ne-Hercijanski talasi Nikole Tesle su zaista sasvim realno moguće postojeći Stabilni objekat Jedinstva, baš kao što su to i svi ostali, nauci do sada poznati, objekti korpuskularne ili talasne prirode. Od univerzuma, galaksija, protona, fotona,…, do oblasti ljudskog mišljenja i dalje. Prema našim teorijskim i praktičnim istraživanjima Teslini talasi su dimenziono složenija forma energetskih tokova, pri čemu bi jedna od njihovih «projekcija» u nama dostupan deo Realnosti (3 prostorne i 1 vremenska dimenzija) mogla biti ono što savremena nauka naziva talasima nepostojanog moda (talasi koje karakteriše negativna talasna dužina, /4/). Po našem mišljenju, Teslini talasi, iako ne u celosti, nego više u smislu njihove niže-dimenzionalne „senke“, mogu se smatrati posebnom formom elektromagnetnih talasa koji su delomično obuhvaćeni Maxwellovom teorijiom, ali ih karakteriše negativan talasni broj, te – sa tog aspekta – imaju imaginarne kvalitete. U skladu sa našim Modelom /3/, očekivana forma Teslinih talasa su longitudinalne, ali u osnovi višedimenzionalne oscilacije (4D «disanje») čija projekcija u našu (3D prostor + 1D vreme) realnost ima oblik cikličnih, rastuće-opadajućih, naizmeničnih spiralnih energetskih vrtloga. Suština našeg Modela zasnovana je na hipotezi (H3) po kojoj Lorentzov koeficijent za odnos brzine svetlosti i Maxwellove konstante ima vrednost baš 0.037! Samim tim se značaj i važnost broja 0.037 za svet u kojem živimo nikako nemože prenaglasiti jer je duboko utkan u čitavu njegovu strukturu, od makro preko mikro do hiper svemira, čineći tako neku vrstu osnovne matrice Božanske Kreacije. Teslini talasi su proistekli iz Modela KGE /3/ koji ih je predvideo kao Stabilni objekat reda kvantiranosti +9. U skladu sa postavkama Modela očekujuće vrednosti osnovne (Komptonove) frekvencija tog objekta, tj. Teslinih talasa, je 14.8 Hz. Maksimalnoj čestičnoj energiji Stabilnog objekta k9 odgovara frekvencija od 404 Hz, odnosno talasna dužina od 741480 m. Frekvencija od 11.47 Hz je poznata kao Teslina frekvencija jer njena vrednost proističe iz gabarita Zemljine kugle koju je Tesla koristio kao rezonator /5/. Činjenica koju je uočio Dr. Tidjani Negadi – da su svi brojevi koji karakterišu Teslne talase dekadni multipli broja 37 – ukazuje na njihovu potpunu saglasnost sa Prirodom. Ovo je veoma čvrst dokaz da je Tesla zaista sledio osnovne kosmičke principe. Samim tim, za nas, i postojanje njegovih nehercijanskih talasa je sasvim nesumnjivo. Onima koji u to ipak ne veruju preporučujemo da pažljivo prouče njegove izvorne radove i originalne iskaze.

Priroda (talasa) suptilne energije Datum postavljanja:Mon Jan 23, 2012

60

…Skalarne energije ponekad deluju više kao specifična oblast (dela prostora) nego kao neki (stacionarni) talas. Umesto ”pomeranja” trbuha (vrha) i čvora (doline) talasa duž žice gitare npr., skalarni talasi imaju tendenciju da svoju okolinu “napune” nekim posebnim svojstvima… …Nakon dugogodišnjeg proučavanja Teslinog rada, kroz brojne eksperimente, inž. Goran Marjanović je uspeo da reši tajnu Tesline zavojnice (http://kpv.rs/?p=743)… Početkom 20. veka, istraživači poput Nikole Tesle, Wilhelm Reicha i drugih, razvili su posebne uređaje koji su omogućili korišćenje, odnosno prikupljanje, generisanje i emitovanje jedne posebne vrste energije. Eksperimentišući sa njima, uočili su da ih uglavnom sadrže organske materije, ljudsko telo, biljke i životinje. Nazivali su ih suptilnim, životnim, orgonskim ili skalarnim energijama. Postojanje ovakvih energija prvi je, još 1864. godine, naslutio škotski matematičar, James Clerk Maxwell. U svom izvornom radu “General Equations of the Electromagnetic Field”, pored postojanja klasičnih (putujućih, transverzalnih) elektromagnetnih talasa, čije je postojanje 1887. godine eksperimentalno potvrdio Heinrich Hertz, on je predvideo i postojanje skalarnih talasa koji su proizvod odredjenih formi i modaliteta stojećih talasa a koji se ponašaju drugačije od “običnih” (Hertzovih) elektromagnetnih talasa, koji se prostiru u obliku vektorskog talasa. To je bilo gotovo pola veka pre nego što je Nikola Tesla spoznao postojanje stacionarnih talasa. O tom dogadjaju Tesla kaže: “… Imao sam veliku sreću da otkrijem nove i zapanjujuće fenomene kakvi su obrtno magnetno polje, svetljenje bežične vakumske cevi i mnoge druge efekte visokih frekvencija koji su zadivili svet. (…) Ali ono što me je impresioniralo kao lepše od bilo čega drugog je otkriće stacionarnih talasa koje sam načinio 1899., a koje je pokazalo da cela planeta na kojoj živimo, uprkos svojoj nepojmljivoj veličini, može biti naterana da odgovara treperenjem na najtiši šapat ljudskog glasa. …” Kao nesporni intuitivni genije, na bazi ovih saznanja, konstruisao je svoj čuveni “Magnifying Transmitter” kojim je, u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu, eksperimentalno dokazao mogućnost postojanja skalarnih energija. Kada je Tesla je umro, odneo je sa sobom i tajnu efikasnosti tog kontroverznog uredjaja kao i tajnu skalarnih talasa, loptastih munja i brojnih drugih svojih otkrića. Činjenica da savremena interpretacija Maxwllovih jednačina ne sadrži skalarni deo kompleksnih brojeva verovatno je bila ključni razlog zbog kojeg su istraživanja ove energetske forme od strane zvaničnih institucija bila zapostavljena. Naime, iako je prema zvaničnom objašnjenju ovo učinjeno zbog jednostavnijeg računa, pravi razlog je verovatno činjenica da je kod skalarnih (longitudinalnih) talasa, nemoguće održati konstantnost brzine prostiranja talasa čime bi osnovni postulat Einsteinove Teorije relativnosti bio doveden u pitanje. Ipak, od nedavno, nakon gotovo pola veka, naučne institucije su ponovo zainteresovane za eksperimentalnu verifikaciju postojanja skalarnih energija i istraživanja njenih potencijala.

61

Kakva je razlika izmedju klasičnih, tzv. Hercijanskih talasa i skalarnih, tj. Nehercijanskih talasa? Klasični (Hertzovi) elektromagnetni talasi su transverzalni (poprečni) talasi, slični talasima vode u moru ili talasima na žici gitare ali se kod elektromagnetnih talasa ne radi o mehaničkim vibracijama medijuma (molekuli vode, vaduha …) već o oscilovanju električnog i magnetnog polja. Oni su potpuno različiti od zvučnih – dakle mehaničkih, kompresiono-ekspanzionih, uzdužnih (longitudinalnih), talasa. Magnetna komponenta elektromagnetnog talasa nastaje usled promena električnog polja a to promenjivo magnetno polje opet proizvodi promenjivo električno polje i tako dobijamo tzv. ”kotrljajući talas” pri čemu su vektori oscilovanja električnog i magnetnog polja upravni jedan na drugi a smer kretanja talasa je upravan na oba ta vektora. Obzirom da se struktura i kretanje klasičnih EM talasa matematički može opisati preko prostornovremenskih parametara, udaljenosti, brzine i sl., oni spadaju u kategoriju putujućih vektorskih talasa. Prema konvencionalno naučnom tumačenju brzina svih EM talasa u vakumu je ista i jednaka je brzini prostiranja svetlosti. Skalarni talas ima sasvim drugačiju strukturu. On se može tumačiti kao oblik stojećeg talasa čija je forma sadržana unutar neke prostorno ograničene oblasti. Prema standardnoj definiciji skalarnog talasa oni nastaju uzajamnim delovanjem dva identična ali suprotna vektorska talasa koji su, prostorno gledano, u fazi ali izvan faze u vremenskom smislu. Konkretno, kada je reč o talasu i antitalasu, radi se o dva fizički potpuno identična talasa koji su medjusobno pomereni u fazi za 180 stepeni – dakle u protufazi. Jedan od mogućih mehanizama nastanka skalarnog talasa je sledeći. Kada klasičan (EM ili mehanički) talas udari u barijeru reflektuje se nazad u smeru odakle je došao taj reflektovani talas će interferitrati sa, odnosno uticati na direktni (izvorni) talas. Na primer, ukoliko se vrhovi talasa preklope, vrh novonastalog talasa će biti mnogo veći kao rezultat kombinacije energije direktnog i reflektovanog talasa. Ukoliko je reflektovani talas jednak ali inverzan izvornom a vrhovi im se preklope – talasi će se medjusobno poništiti. U praksi, najčešće, preklapanje talasa nije idealno pa se dobijaju razni interferentni obrasci i složeni oblici vibracije medijuma. Da zaključimo. Stojeći ili stacionarni talas nastaje interferencijom dva koherentna talasa, dakle talasa iste amplitude i frekvencije, ali suprotnog smera. Pri tome se neke čestice medijuma kreću (vibriraju), a neke miruju (tzv. čvorovi), pa izgleda kao da rezultatntni talas stoji u mestu. Stojeći talas može nastati i kada se prenosni medijum kroz koji se talas rasprostire kreće u smeru suprotnom od smera kretanja talasa brzinom po iznosu jednakoj brzini rasprostiranja talasa. Ukoliko se amplitude, faze ili brzine razlikuju, rezultat afirmativnodestuktivne interferencije mogu biti usporeni talasi istog ili suprotnog smera kretanja, mirujuća ili pokretna skalarna polja sasvim proizvoljne brzine, pulsirajuća (prostorno nepromenjiva a vremenski promenjiva ) polja ili kombinacija nabrojanih modaliteta.

62

Jedan od mogućih oblika stacionarnog talasa je onaj koji nastaje pri potpunoj destruktivnoj interferenciji dva suprotna ali koherentna elektromagnetna talasa (ili direktnog i inverzno-reflektovanog) pri čemu energija jednog potpuno poništava energiju drugog tako da oba naprosto kao da nestaju u našem fizičkom svetu opisanom sa tri prostorne i jednom vremenskom koordinatom! Konvencionalna nauka nema odgovarajuće objašnjenje i opis ovakvog talasa jer prema našem iskustvu i postojećim teorijama energija ne može tek-tako samo nestati (u ništavilo), ona se može transformisati u razne oblike i menjati formu ali ne može nestati. Ipak, ne samo da nemamo dovoljno dobro teorijsko objašnjenje nego ni naši trenutno postojeći instrumenti zasnovani na klasično naučnim tehnologijama ne mogu otkriti odosno registrovati a pogotovo izmeriti opisanu energetsku transformaciju nastalu uzajamnim poništavanjem talasa i antitalasa, niti možemo ustanoviti postojanje nekog rezultujućeg stojećeg talasa ili bilo kakve nauci poznate energetske forme. Skalarne energije ponekad deluju više kao specifična oblast (dela prostora) nego kao neki (stacionarni) talas. Umesto ”pomeranja” trbuha (vrha) i čvora (doline) talasa duž žice gitare npr., skalarni talasi imaju tendenciju da svoju okolinu “napune” nekim posebnim svojstvima. Istraživači poput Nikole Tesle, Wilhelma Reicha, Nikolaja Kozyreva i drugih, utvrdili su da stvaranjem stojećih talasa (EM ili suptilne prirode), energija zapravo «izmiče» iz našeg prostora i vremena i kreće se unutar neke druge “dimenzije”, kroz “sub-prostor” odnosno “Hipersvemir”- tj. “mesto” gde ne postoje vremenska i/ili prostorna ograničenja kakva važe u nama dostupnom delu realnosti, tj. dimenzijama koje poznajemo. Moglo bi se reći da skalarna energije na neki način ”iskače” iz nama poznatih ”3D prostor + 1D vreme” dimenzija, prelazeći u neku drugu, novu, “dimenziju”, a zatim se vraća nazad , tj. ponovo «uskače» u «naš svet» ali na drugoj fizičkoj (prostornoj) lokaciji – i/ili u drugom trenutku (na drugoj ”temporalnoj lokaciji”). U izvesnom smislu, metaforički rečeno, stvara se “tunel” u drugoj “dimenziji” kroz koji se energija kreće ali je ona za to vreme potpuno neperceptibilna u našem svetu. Ono što je posebno interesantno je činjenica da tokom “tuneliranja” kroz hiperprostor koji povezuje polaznu tačku sa prostorno-vremenski udaljenim ciljem, putem ove ”druge dimenzije” nema prostorno vremenskih ograničenja koja važe u našem svetu.!!!

63

Dosadašnja, uglavnom nekonvencionalna ali i neka naučna, istraživanja su pokazala da, ukoliko nosi neke informacije, skalarni talas ih može preneti na supstancijalne objekte utiskujući ih u njihovu strukturu. U prilog tome govore brojni eksperimenti Dr. Masaru Emoto-a. Inače, skalarni talas vrlo efikasno može prodreti kroz objekte kao što su to npr. olovo ili faradejev kavez, koji zaustavljaju većinu običnih, hercijanskih elektromagnetnih talasa koji gube energiju prilikom prolaska kroz supstancu dok skalarni talasi mogu proći kroz čvrste objekte bez gubitka intenziteta. Tesla je ovo demonstrirao pre više od 100 godina emitujući skalarne talase kroz zemlju – bez gubitka jačine polja. Šta više, njihov je intetnzitet – po Teslinim rečima – mogao čak i jačati sa udaljenošću dok energija hercijanskih talasa opada sa kvadratom udaljenosti … Priroda stojećeg talasa je da teži da bude statičan – tako da se ne može detektovati kretanje u određenom pravcu. Ako unutar njegove energetske strukture ne postoji informacija sa instrukcijama o kretanju ka određenoj lokaciji ili nekom delovanju, tada on miruje u toj “drugoj dimenziji”, u nekoj “prostor-vreme rupi” i osciluje u “mestu”. To je čisti energetski potencijal bez svrhe, bez momenta, bez smera … Rani istraživači su otkrili da kretanje i tokovi suptilne energije uopšte ne zavise od prostora i vremena. Elektromagnetni talasi (bilo koje frekvencije ) često deluju samo kao nosači suptilno-enrgetskih talasa, međutim, talasi suptilne energije mogu se kretati kroz prostor i/ili kroz vreme, samostalno, na sasvim proizvoljan način što znači da ih mi – pošto nisu ograničeni ovim dimenzijama – u našem “ovde-sada” možemo percipirati (meriti) samo kao “senke” nama jedino poznatih Hertzovih talasa, naučno objašnjenih i opisanih Maxwellovom teorijom. Posebno su interesantna najnovija istraživanja dr.Gintera Nimtza, profesora Kelnskog univerziteta. U svojim eksperimentima sa elektromagnetnim talasima u specijalnim uslovima, propuštanjem signala kroz sredine sa nelinearnim indeksom loma gde se javlja efekat tuneliranja, prof. Dr. G. Nimtz je ostvario prenos informacija brzinama većim od brzine svetlosti ali bez narušavanja kauzalnosti, odnosno kršenja postulata Teorija relativnosti. Naime, kao jedno od mogućih rešenja Maxwellovih jednačina javljaju se talasi nepostojanog moda (evanescent mode). To je posebna vrsta elektromagnetnih talasa koje karakteriše negativan talasni broj, odnosno negativna talasna dužina, prema tome i frekvencija odnosno energija. Drugim rečima radi se o imaginarnim veličinama koje su sasvim analogne pojmu virtuelnih čestica registrovanih u uslovima kvantno gravitacionih tunelskih efekata. Kao kuriozitet navodimo činjenicu da talasi nepostojanog moda, tokom tunelranja, barijeru prelaze gotovo trenutno i praktično potuno nezavisno od njene dužine ! Obzirom da je energija talasa nepostojanog moda negativna, prema iskustvima prof. Dr. G.Nimtza, nemoguće ih je meriti niti registrovati bilo kakav efekat u zoni tuneliranja. Najnovija teorijska i praktična istraživanja u domenu eterskih energija Dr. Klausa Volkamer-a, koja su potpuno saglasna sa spoznajama Dr. Nikolaja Kozyreva npr., ukazuju na nesumnjivo postojanje neke supstance koja ima odlike materijalnosti ali koju karakteriše i sveprisutnost, isprepletenost, ne-elektromagnetna svojstva, sposobnost prenošenja energetskih impulsa brzinama koje višestruko premašuju brzinu svetlosti i – što je najkontroverznije – njena sposobnost razlikovanja oblika i “prilagodjavanja” konkretnom stanju kretanja a što ukazuje na neku vrstu njene inteligencije, odnosno svesnosti !? Suptilna materija Dr. Klausa Volkamer-a je bioaktivna eterska materija koja prožima svu fizičku materiju i daje joj život. Ova sveprožimajuća eterična materija ima strukturu energetskog polja vrlo visoke energije. Iako nevidljiva, ona poseduje realnu masu pa je njen uticaj naučno merljiv. Prema vedskim spisima, ali i po istaživanjima W.Russela, N.Kozyreva, K.Volkamera, pa i našim (vidi tekst „Inteligentne etarske energije“, http://kpv.rs/?p=335 ) istraživanjima suptilnu energiju (ki, chi. prana …) koja poseduje elementarnu inteligenciju, odlikuju i tzv. „rezidualna svojstva“, tj. mogućnost opstanka izvesne energetske strukture i nakon prestanka dotoka energije, dakle bez njenog, nama vidljivog, izvora ali u realnoj prostorno vremenski ograničenoj fomi neke vrste ekscitiranosti „ambijetalnog polja, odnosno izvesnog dela „vakuumske strukture“ u terminologiji savremene nauke. Istraživanja torzionih polja, suptilnih energija i sličnih – u osnovi – bioenergetskih formi, njihovih mehanizama nastanka, propagacije i delovanja na standardne materijalne objekte ukazuju ne samo na njihovu povezanost i isprepletenost sa nama poznatim elektro-slabo gravitacionim interakcijama nego i na punu analogiju sa strukturama iz tog domena. Ipak, eksperimentalno je potvrdjeno da te bio, ili u terminologiji našeg Modela, plankovske i subplankovske energetske strukture (oblast IV kvadranta) pored niza sličnosti iskazuju i potpuno drugačije kvalitete, kako po svojoj fizičkoj suštastvenosti, tako i po svojim zakonima propagacije, načinom interakcije i sa sebi srodnim energetskim kategorijama i sa onim nama potpuno poznatim koje pripadaju domenima mikro i makro svemira (II i III kvadrant, «Samoostvarenje apsoluta», http://kpv.rs/?p=142 ). Imajući u vidu izvršene eksperimente i sudeći po onome na šta nam ukazuje Model KGE – Inteligentne etarske energije (v.istoimeni clanak u KPV br.7), iako nama čulno nedostupne i (za sada) teško merljive – ipak su deo naše Realnosti a Tesline tehnologije će, najverovatnije, biti osnov najsavremenijih tehnologija 21. veka. 64

Nakon dugogodišnjeg proučavanja Teslinog rada, kroz brojne eksperimente, inž. Goran Marjanović je uspeo da reši tajnu Tesline zavojnice (http://kpv.rs/?p=743) i http://kpv.rs/?p=1333 U saradnji sa firmom Ingenieurbüro Mraz konstruisana je specijalna GoTT zavojnica koja emituje „Tesla talase“ emitovanjem Teslinih skalarnih talasa koji su modulisani Šumanovim talasima stvaraju takvu energetsku atmosferu da za čoveka ometajuća zračenja gube tj. slabe svoj uticaj. Aktuelona su četiri modela, od jednostavnijeg ali mobilnog uređaja sa ugrađenim akumulatorom do modela koji bi zainteresovanim kupcima omogućio veliku fleksibilnost eksperimentisanja; varijacija frekvencije oscilatora, modulacija sa Šumanovim, alfa, beta i gama talasima kao i mogućnosti priključka eksternih elektroda ili dodatnih aparata. Pored kvantno medicinskih efekata uredjaji serije GoTT omogućuju i niz istraživanja u raznim oblastima fizike, posebno nuklearnih i vakumskih, odnosno suptilno- energetskih struktura, istraživanja superluminalnih efekata, elektromagnetnih, kvantno-gravitacionih i drugih fenomena (detaljnije: http://www.ibmraz.com)

TESLINI TALASI U SLUŽBI 21 VEKA Datum postavljanja:Wed Jun 22, 2011 Postoje li Ne-Hercijanski talasi Nikole Tesle, da li oni uopšte – i kakve veze imaju sa savremenom medicinom? Piše: Dipl. inž. Goran Marjanović

65

Sasvim je neosporna činjenica da su Teslino ime i delo već bezbroj puta zloupotrebljeni i bez ikakvog tehničkog i tehnološkog osnova korišćeni isključivo u komercijalne svrhe autora niza nekih “free energy” mašina ali i brojnih “jeftinih i izuzetno delotvornih”, “isceljujućih uredjaja” i/ili tehnika lečenja. Stoga je neophodno da o ovoj temi ozbiljno i argumentovano prodiskutujemo. Razvojem tehnike uopšte a posebno elektronike, u prethodnom veku nauka je naglo napredovala na svim poljima pa i u medicini. Medju prvim tehnikama lečenja razvijene su metode za merenje električnih aktivnosti srca (EKG) i praćenje moždanih ritmova (EEG). Razvojem aparata za korišćenje elektromagnetnih talasa iz raznih domena, npr. X-zraka iz elektromagnetnog spektra i/ili mehaničkih talasa iz opsega ultrazvuka omogućen je “pogled” u unutrašnjost ljudskog tela. Konstruisani su i uredjaji za emitovanje energije u okviru tih ali i iz raznih drugih spektara koji su našli primenu u terapijske svrhe.

Inspirisan Teslinim tehnologijama, američki naučnik Royal Raymond Rife početkom 20. veka otkriva da ćelije koje su izložene nekom obliku vibratorne energije odgovarajuće frekvencije kroz rezonantne elemente svoje strukture apsorbuju tu energiju. Ukoliko apsorbovana energija predje odredjenu granicu – ćelija biva razorena. Ovo je bio osnovni motiv za konstrukciju i primenu generatora frekvencija (The Rife Frequency Generator) koji je ubrzo postao veoma popularan. Tokom vremena unapredjen je i razvijen u mnogo modifikacija, a zbog svoje jednostavnosti i niske cene koristi se i danas. (Jedan od veoma popularnih uredjaj tog tipa je npr. MULTIZAP-2000 firme Ingenieurbüro Mraz, koji omogućuje i skeniranje i emitovanje biofrekvencija širokog spektra čime se omogućuje uništavanje parazita, virusa i bakterija u organizmu, harmonizacija energentskog nivoa organa, jačanje imunološkog sistema itd. www.ibmraz.com) Daljim razvojem tehnike i raznih tehnologija za kompjutersko-matematičke analize razvijaju se sve bolji i kvalitetniji aparati kao što su to npr. CAT (Computerised Axial Tomography) i MRI (Magnetic Resonance Imagine). Prvi počeci biorezonantnih, elektromagnetnih (dijagnostičko-terapijskih) metoda razvijani su kao forma alternativne medicine, gde se svrstavaju još uvek. Tokom vremena je razvijeno nekoliko različitih metoda ali svi oni u osnovi imaju veoma slične i gotovo identične principe. Smatrajući da su ćelije objekti koji imaju vlastite, prirodne rezonantne frekvencije (bio-rezonanse), nemački naučnici dr Franc Morel i ing. elektronike Erich Rasch (1977.god) razvijaju metod MORA, kojim se, merenjem elektro-magnetnih oscilacija na akupunkturnim tačkama (Akupunkturne tačke se nalaze na površini naše kože (zapravo između fizičkog i eterskog tela). One su u osnovi ulazno-izlazni “priključci” za životnu energiju (ki, chi …) koja vibrira na različitim frekvencijama. Medjusobno su spojene preko energetskih kanala (meridijana) preko kojih dalje komuniciraju sa telom, odnosno organima i delovima organa kojima pripadaju. Svi delovi tela su energetski i funkcionalno međusobno povezani, tako da svaki delić bića stalno razmenjuje (bio princip) informacije sa mozgom kao sedištem našeg uma) može ustanoviti razlika izmedju oscilacija koje odgovaraju zdravim ili patološkim stanjima raznih telesnih struktura. Isto tako, moguće je generisati ozdravljujuće signale koji imaju lekovit učinak. Naime, prema pronalazačima ove metode, stimulisanjem akupunkturnih tačaka odredjenim frekvencijama moguće je inicirati promenu biorezonanse u ćelijama u obrnutom smeru od promena uzrokovanih bolešću i na taj način lečiti razne bolesti. Iako je ovaj metod po načinu rada (patogeni signali nasuprot zdravim) usko povezan sa sličnim pojmovima u tradicionalnoj kineskoj medicini, posebno sa akupunkturom, mora se naglasiti da on u osnovi nema ništa zajedničko sa konceptima elektroakupunkture. 66

Razvojem sve bržih kompjuterskih sistema stvorene su i nove mogućnosti na polju energetske medicine i biorezonanse. Uzimajući u obzir činjenicu da svaki energetski fenomen egzistira u prostoru od tri dimenzije i da je kao takav merljiv, američki naučnik prof W. B. Nelson je, početkom 80-tih godina, patentirao metod trovektorske analize preparata (QQC). Merenjem 3D energetskog oblika 10-tak hiljada supstanci (bakterija, virusa, parazita, alergena, toksina, minerala …) dobio je bazu podataka kao osnovu za konstruisanje biorezonantnog biofidbek antistres sistema: QXCI (Quantum Xrroid Consciousness Interface) / SCIO (Scientific Conscousness Interface Operation). Bio znači doslovno, razgovor sa vašim telom i umom. Prenoseći elektromagnetne signale telu, QXCI / SCIO proverava nepravilnosti u hranjivim tvarima, toksinima, alergenima … Mašina određuje razinu “reaktivnosti” na moguće alergene, prehrambene nedostatke / ekscese, patogena (virusa, bakterija, gljivica), ispituje moždane talase, razine hormona itd. Na osnovu analize, mogu se primeniti korektivni elektromagnetni talasi za suzbijanje destruktivnih talasnih formi. Objedinjeni sistem QXCI/SCIO, predstavlja kompletan dijagnostički i terapijski sistem. Mašina se temelji na principima akupunkture, homeopatije, kvantne fizike i elektronike. Pored rezonanse uredjaj meri i elektrofiziološku reaktivnost supstanci. Nakon testa od nekoliko minuta i obrade podataka sledi korigovanje pronadjenih disbalansa. Procesi dijagnoze i terapije se odvijaju simultano tako da se može pratiti kako pacijent reaguje na razne stimulanse. Promene na energetskom telu su veoma suptilne ali se tu simptomi energetskog disbalansa, odnosno mogućeg oboljenja, pokazuju mnogo ranije nego na fizičkom telu što nudi mogućnost preventivnog tretiranja, tako da do obolenja i ne dodje! U Rusiji je razrada elektrodermalnih kompjuterizovanih dijagnostičkih sistema počela sredinom 1980-ih godina a tokom 1990-ih metoda je usavršena pod sadašnjim nazivom AMSAT (Automatski Medicinski Sistem Analize i Terapije). Ovi uredaji funkcionišu na osnovu elektrofizičkih parametara biološki aktivnih tačaka pacijenta (elektroprovodljivost kože) izmerenih pri jednosmernoj i naizmeničnoj struji. Ovi aparati daju objektivnu informaciju o stanju organizma i ukazuju na bolesne organe. Najnovija naučna grana u kojoj su objedinjene moderne i alternativne grane medicine je kvantna medicina koja se naglo razvila u nekoliko poslednjih decenija zahvaljujući otkrićima telesnog (bio) elektro-magnetizma što je uz razvoj najsavremenijih tehnologija omogućilo objedinjavanje tradicionalnog, holističkog i kvantnog pristupa lečenju. Odavno su poznati preventivni načini lečenja u sklopu tradicionalne kineske medicine, ajurvede, joge, aromaterapije, kristaloterapije, terapije zvukom itd. Ono što je zajedničko svim tradicionalnim metodama lečenja je da se bića posmatraju kao sklad tela, uma, duše i okoline, odnosno holistički – kao celina. Jedan od uredjaja iz najnovije generacije dijagnostičkih mašina je biorezonantni skener. To je izuzetno sofisticirani sistem za kompjutersku dijagnostiku i terapiju, zasnovan na spektrografskoj analizi vrtložnih magnetnih polja (torziona polja, A. Akimov i G. Shipov) živih organizama. Na osnovu promene elektromagnetnih karakteristika tkiva organizma, pojedinih ćelija i hromozoma bio-skener omogućuje praćenje i snimanje svih etapa bolesti koju je moguće dijagnostikovati vrlo rano – u početnoj fazi kada još nema nikakvih organskih promena i kada bolest nemože biti prepoznata klasičnim dijagnostičkim aparatima (ultrazvuk, skener, MR …). Uredjaji koji koriste biorezonantne principe ali u terapeutske svrhe su mikrorezonantni generatori koji generišući specijalne elektromagnetne talase (u milimetarskom opsegu) normalizuju poremećeno elektromagnetno polje obolelog tkiva i utiču da organizam sam pobedi bolest. Jedna od najmodernijih tehnika lečenja je Informoterapija. Osnovne postavke ovog metoda formulisao je 1989. godine dr. Zinovij Skripnjuk u Kijevskom odeljenju Harkovskog Instituta za neurologiju i psihijatriju. Zinovij Skripnjuk, doktor bioloških nauka, dokazao je da ćelije komuniciraju između sebe ne samo sintezom različitih materija nego i elektromagnetnim signalima. Ono što je ključno i što omogućuje dijagnostiku i lečenje ovom metodom je informaciona poruka koja ćelijama daje instrukcije kako da urede procese metabolizma. Veoma srodnu varijantu ovog metoda razvili su S.P. Sitko i njegovi saradnici sa Ukrajinske Akademije nauka. Kvantna medicina (QM) i uopšte fizika živog zasnovana je na definiciji Živog kao četvrtog stepena organizacije kvantne prirode (nakon nuklearnog, atomskog i molekularnog nivoa). Svaki živi organizam se 67

smatra kvantnim sistemom sa vlastitim karakterističnim frekvencijama u opsegu milimetarskih talasnih dužina, formiranih u skladu sa genetskom strukturom. Ta ideja nije zasnovana samo na teorijskim razmatranjima nego i na eksperimentima koji omogućuju posmatranje delovanja čak i nekoliko fotona specifičnih (rezonantnih) frekvencija na makroskopske žive objekte kao i direktno merenje zračenja iz tih objekata u milimetarskom talasnom opsegu. QM koristi eksperimentalno potvrdjenu činjenicu da ljudsko telo vrlo pozitivno reaguje na iznimno niske nivoe elektromagnetnog zračenja u vrlo uskom opsegu rezonantnih frekvencija! Eksperimentalno je dokazano da se ljudsko telo može oporaviti od mnogih bolesti što je potkrepljeno opširnim kliničkim materijalom. Ovaj fenomen, terapiju mikrotalasne rezonanse (MRT), koja čini temelj kvantne medicine otkrili su 1982. godine E.A. Andreev, M.O.J. Belyi i S.P. Sitko. Važno svojstvo QM je da je MRT metoda ne može uzrokovati oštećenja ljudskog tela – a učinak je uvek pozitivan. Da bi shvatili kako funkcioniše informoterapija moramo imati na umu da mi jesmo bića od krvi i mesa ali na ćeliskom nivou naše telo predstavlja savršen elektronski sistem. Sve supstancijalne stvari u prirodi sastoje se od molekula, a molekuli od atoma koji u zavisnosti od toga da li preovladava pozitivno naelektrisanje jezgra ili negativno naelektrisanje elektronskog omotača mogu biti pozitivni ili negativni joni. Joni učestvuju u svim hemijskim procesima. Ćelije se medjusobno graniče membranama, čije je naelektrisanje pozitivno spolja (joni natrijuma) i negativno iznutra (joni kalijuma) i to je mehanizam koji kontroliše razmenu materija. Nedostatak bilo kojih jona dovodi do narušavanja električnog potencijala membrane čime se remeti njena selektivna propustljivost što dovodi do bolesti ćelije i njenog umiranja. Ćelije organa emituju talase određene frekvencije koje oko njega stvaraju elektromagnetni spektar frekvencija, “informacionu anvelopu”, odgovornu za zdravo funkcionisanje tog organa. Svako tkivo ima individualnu frekvenciju. U svakoj ćeliji se svake sekunde odvija nekoliko hiljada hemijskih reakcija. Bilo koji uzroci: bakterije, virusi, lekovi, hemiski dodaci hrani, pesticidi,…, pa čak i hrana koja nije u skladu sa antigenom krvne grupe može poremetiti genetski predefinisanu frekvenciju ćelija, što dovodi do informacionog poremećaja u medjućeliskoj komunikaciji. Rezultat ovoga je poremećaj biohemijskih procesa što rezultira metaboličkim poremećajima u tkivu i nastankom bolesti. Ukratko, poremećaji u elektomagnetnom frekventno-informacionom spektru u ćelijama dovodi do pojave bolesti u organizmu. Rešenje problema može da bude npr. mikrogenerator dr. Zinovija Skripnjuka u koji su pohranjene informacije o biološkoj frekvenciji zdravih ćelija uz pomoć kojih se tokom terapije ćelije “uče”, odnosno podsećaju, da ponovo rade ono što su zaboravile. Naša spoznaja – da je sva materija zapravo enegija u neprekidnom kretanju – ukazala nam je na to da (ljudska) bića treba posmatrati kao energetsko-dinamičke sisteme. Holistički pristup lečenju podrazumeva biće kao splet energetskih struktura, oblika i vibracija, koji su u stalnoj promeni, ali i nekom svom dinamičkom balansu. Duži energetski disbalans grupe ćelija ili organa,…, rezultuje bolešću … Najnovija naučna saznanja ukazuju na činjenicu da je naše telo u suštini kondenzovana energija koja “treperi” na bezbroj frekvencija. Ljudsko telo je zapravo vrlo kompleksna mreža energetskih polja koja na razne načine intereaguju sa fizičkim (ćelijskim) sistemima. Činjenica – da se svakih sedam do deset godina svaki molekul odnosno atom našeg tela zamenjuje novim, a da pri tome svaki deo čovekovog tela ostaje potpuno identičan, uključujući i njegov um, svest, dostignute spoznaje itd. – ukazuje na to da je supstancijalno telo čoveka energetski dinamički sistem, neka vrsta “molekularne fontane” koja (poput ping-pong loptice na vrhu vodenog mlaza) “jedri” na izvesnoj energetskoj strukturi. Ova “slika” je u punoj saglasnosti sa prastarim kineskim tekstom, prvom pisanom knjigom: Huang Nei Jing (“Yellow Emperor’s Inner Canon”/ Unutrašnje pravilo Žutog cara”), u kojem se biće objašnjava kao živa reka energije koja neprekidno teče u nama i oko nas povezujući naš mikro-kosmos sa beskrajnim makro-kosmosom. Ta “životna energija”, orgon, prana, chi, akaša, bioplazma …, je nešto što je oduvek prisutno u našem univerzumu. Čini se da osobine tog, za većinu nas još uvek misterioznog entiteta, menjaju mnoge teorije i (pret)postavke na kojima je zasnovana naša (konsenzusna) nučna istina i na njoj zasnovana slika (kvazi) realnosti u kojoj živimo. Iako još uvek nemamo zadovoljavajuće naučno objašnjenje tog fenomena, njegovo postojanje je sasvim nesumnjivo. Po mom mišljenju, ono što se podrazumeva pod pojmom životne sile mogla bi biti neka “hiperfina supstanca”, koja pripada mnogo dubljem, sub-plankovskom energetskom nivou, smeštenom daleko ispod nivoa semipermanentnosti sveta koji smo do sada spoznali (trenutno, to su kvarkovi). U skladu sa postavkama Modela kvantiranih gustina energije (Interesantna je činjenica da u našem modelu kvantiranih gustina energije 68

”Univerzum” predstavlja stabilni objekat reda k = -10 tako da je pojam “životne energije” potpuno korelativan sa pojmom (energetske) inverzije Univerzuma!), to bi mogao biti neki od “stabilnih objekata” (reda k>10) iz IV kvadranta našeg energija-prostor dijagrama koji su izuzetno malih gabarita ali ogromne unutrašnje gustine energije (sasvim inverzno Univerzumu), dakle iz onog pod-domena Jedinstva (Prema Modelu KGE: Jedinstva prostor-vreme-materije) kojem smo pripisali duhovni aspekt naše realnosti. Prednost sagledavanja Prirode na način koji nam omogućuje Model KGE ovde dolazi do punog izražaja. Sa jedne strane osnovne postavke važećih teorija (teorije relativnosti i kvantne teorije kao osnovnih stubova savremene fizike) ostaju očuvane a sa druge strane savremenoj nauci se nudi mogućnost da bude u punoj saglasnosti sa najstarijim shvatanjima i tumačenjima sveta. Iz dijagrama se jasno vidi da svi materijalni objekti (dakle i oni koji su supstancijalnog ali i oni talasnog karaktera) nastaju, tj. rastu i RAZVIJAJU SE JEDNI IZ DRUGIH KAO FRAKTALNI NIZ STABILNIH OBJEKATA koji “počinje” u donjem desnom uglu našeg energija-prostor dijagrama. Linija M~R^2 (za prvi stepen kvantizacije) ne samo da predstavlja neku vrstu linije ”razvoja” našeg svemira po teorijama srodnim teoriji Bing-Bang-a (Napominjemo da ovo u klasično-naučnom smislu važi samo za deo “iznad” plankove dužine (k=10), pri čemu ova tačka po našem modelu Večno oscilujućeg svemira zasnovanom na modelu KGE, nije nikakav “početak” ničega u bilo kom smislu nego samo jedna krajnje-početna tačka višedimenzionalnih energetskih transformacija Jedinstva), nego i mnogo više. Prostor-vreme-energija transformacije kao (višedimenzionalni) procesi koji odgovaraju “putu” od “dole-desno ka gore-levo”, odnosno “kretanju” od oblasti IV kvadranta preko MikroSvemira do MakroSvemira (i obrnuto), sasvim su analogni Vedskom tumačenju “Brahminog života”, kada se Puruša (Duh) transformiše u Prakrti (materijalni svet) …, i obrnuto naravno. Ova saglasnost Modela KGE sa vedskim opisima sveta nije samo kvalitativna nego i kivantitativna. Gotovo fascinantno zvuči podatak da je u našem Modelu vreme jedne periode (ili pune “oscilacije”) Večno oscilujućeg svemira procenjeno na 3.15*1021 sekundi, što se zapanjujuće precizno slaže sa “trajanjem jednog Brahminog života” koji, prema podacima navedenim u Bhagvad-giti, prihvaćenoj kao suština Upanishada, iznosi 9.76*1021 sekundi … Postavka našeg Modela, po kojoj je Jedinstvo entitet hologramskog ustrojstva fraktalnog tipa, ukazuje na to da svi sukcesivni Stabilni objekti Jedinstva imaju veoma slične strukture iako se, naravno nakon dovoljnog “broja iteracija”, beskrajno razlikuju (Ovakva «slika» dobija svoj pun smisao tek ukoliko se Realnost shvati u višedimenzionalnom smislu, pri čemu su prostor i vreme dve trodimenzionalne, inverzno-opozitne, torusoidalno-helikoidalne strukture …) . Očito je dakle da su svi oni, u terminologiji fraktalne geometrije, posmatrano u “smeru” od datog objekta ka “slici-roditelju” – sasvim i potpuno analogni svom “energetskom semenu”, tj. svom arhetipu, odnosno svojoj “PRA-IDEJI” !!! Ovom prilikom nećemo ulaziti u detalje ali moramo istaći i naglasiti činjenicu da naš Model pod pojmom “vrele kaše”, koji se u raznim kosmološkim teorijama (čak i u strogo naučnoj literaturi) obavezno koristi kao pojam za opis pra-početnog stanja Vaseljene, i koji podrazumeva neku (nepoznatu), ali ipak materijalnu, formu kao (potencijalni) “skup neizdiferenciranih objekata” (?) čija struktura nije definisana ali kao celina podrazumeva “izvesni entitet” koji karakteriše ooogromna unutrašnja energija, iz koje “onda” (kada, kako, zašto = ?), na ovaj ili onaj način – ovisno o teoriji (Bing, Bang, Haotična Infacija …) – nastaje svet !? Termin “vrele kaše” po meni podrazumeva objekat koji pripada domenu IV kvadranta, i to njegovom “najdubljem”, tj. “sub-plankovskom” nivou, što zapravo znači da tu “pra-kosmičku čorbicu” čini neka “hiperfina supstanca” sačinjena od (superluminalnih) objekata (predominantno!) talasnog karaktera – tj. onih koje prema savremenim eksperiimentalno-teorijskimm naučnim istraživanjima (G. Nimtz Do Evanescent Modes violate Relativistic Causality Lecture Notes in Physics, Vol. 702, pp. 509–534, (2006)) karakteriše negativan talasni broj (tzv. evanescent /wave/ mode), naravno u skladu sa našom hipotezom H3, a što naš Model u potpunosti poistovećuje sa pojmom subluminalnih EM talasa. Velike talasne dužine koje su primerene ovakvim “sporim” EM talasima, u potpunosti odgovaraju stabilnim objektima iz oblasti IV kvadranta. Inače, mirnoća i nekretanje su atributi koji se u svim mitovima i religijama sveta pripisuju nekom “duhovnom Apsolutu” iz kojeg “nastaje svet” … Verujemo da smo u nekoliko prethodnih ilustracija uspeli da ukažemo na izuzetno veliku saglasnost najstarijih tradicionalno-holističkih tumačenja Realnosti sa onima koje nudi naš Model.

69

Zahvaljujući sve intenzivnijim teorijskim proučavanjima metoda lečenja iz graničnih područja nauke i sve većih uspeha u eksperimentalnoj primeni tzv. komplementarnog lečenja, ove metode su 1976. godine ipak priznate u svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO). Time su bili postavljeni temelji za razvoj i sve širu primenu “novih” (a zapravo prastarih) pristupa lečenju. Izvor tih “nekonvencionalnih” (alternativnih) pristupa u osnovi je bioenergetski koncept medicine proširen i dopunjen najnovijim naučnim spoznajama. Ono što je interesantno je činjenica da se, vremenom, postepeno, gotovo sve najnovije klasično-naučne spoznaje savremene nauke uveliko, i sve više, približavaju tradicionalnim shvatanjima i tumačenjima konstitucije bića po kojima je fizičko telo najniža forma egzistencije energije, a kompletno biće je zapravo “višeslojna”, višedimenzionalna, energetska struktura, koja je u stalnoj, trenutnoj i prostorno neograničenoj interakciji kako sa svojom okolinom tj. makrostrukturom (“izvan” fizičkog tela) tako i sa mikrostrukturom (“unutar”) koja nas ispunjava. Celo to naše fizičko i mentalno telo koje obuhvata više eterskih nivoa se neprestano napaja životnom energijom bez koje je opstanak fizičkog tela nemoguć. Životna energija je osnova svih životnih procesa, kretanja, osećanja, mišljenja. Svi procesi, ne samo oni u čoveku, nego svi postojeći, kosmički, galaktički, atomski,…, bez nje se prekidaju. Životna energija je istovremeno i osnova života, uslov i jedina mogućnost (čovekovog) postojanja i rada tj. fizičke aktivnosti u konvencionalnom smislu. Sve dok u organizmu kruži sasvim slobodno – ona čuva telesnu energetsku ravnotežu i zdravlje. Blokada ili smetnje u njenom protoku, višak ili manjak u bilo kom segmentu bića narušava uravnoteženost energetskog tela. To je naravno preduslov ili uzrok za nastanak raznih bolesti. U ovom domenu alternativne medicine, iscelitelji na najvišem duhovnom nivou, obično ne koriste nikakve tehničke uredjaje – niti za dijagnostiku niti u terapijske svrhe. Raznim (u osnovi) bioterapijskim tehnikama oni pokušavaju da prodube odnos između čoveka i prirode, tj. da uspostave (i/ili ojačaju) vezu ne samo između psihičkih i telesnih funkcija čoveka, nego i vezu čoveka sa svojim unutrašnjim i spoljnim kosmosom. U odnosu na klasičnu medicinu, ovde zdravlje nije uslovljeno samo stanjem fizičkog tela nego i ravnotežom i energetskom harmonijom SVH delova bića (U višedimenzionalnom prostor-vreme-energja smislu našeg Modela, to podrazumeva mnogo složeniju harmoniju svih kategorija bivstvovanja (postojanja)). . U terminologiji našeg Modela, prilikom primene energetskih metoda koje obuhvataju tzv. “unutrašnje lečenje” postiže se energetska uravnoteženost, odnosno zdravlje, direktnim uticajem na emotivni, mentalni i spiritualni aspekt ljudskog bića, a “spoljašnje lečenje” podrazumeva ponovno uspostavljanje energetskog balansa i ravnoteže u različitim slojevima aure. U skladu sa postavkama našeg Modela, svi nabrojani aspekti bića su duhovne kategorije koje pripadaju IV kvadrantu energija-prostor dijagrama i to njegovom “superplankovskom” segmentu – oblasti od ordinate do Plankovog objekta, tj. domenu u čijem je središtu Stabilni objekat reda k=9, odnosno Teslion !

Prema Modelu, Teslion je kvant nosioc Teslinih talasa koji su po mojim teorijskim i praktičnim istraživanjima kvalitativno bitno različiti od hertzovih talasa u istom smislu u kojem se recimo i gama zraci razlikuju od optičkih talasa iako i jedni i drugi pripadaju istom EM spektru. Verujem da je to bio osnovni razlog da ih i sam Tesla nazove Ne-Hercijanskim talasima. Po mom mišljenju, zasnovanom na dugogodišnjim teorijskim i praktičnim istraživanjima, oni su dimenziono složenija forma energetskih fluktuacija od hercovih talasa a jedna od njihovih dimenziono-nižih projekcija u nama dostupan «3D+1T» deo Realnosti, mogla bi biti ono što savremena nauka naziva talasima nepostojanog oblika (evanscent mode) koje karakteriše negativan talasni broj pa, sa aspekta Maxwellove teorije, imaju imaginarne energetske kvalitete (!?). Sa aspekta našeg Modela Teslini talasi su realan Stabilni objekat Jedinstva (k=9), dimenziono bogatije i znatno složenije strukture od hercovih talasa koje pored klasičnih talasnih atributa: amplitude i frekvencije, karakteriše i niz nama nedostupnih i nemerljivih kvaliteta obzirom da su van našeg mernog i perceptivnog opsega. Ipak, analogno kvantnomehaničkim principima, na osnovu opštevažećeg kosmičkog principa samosličnosti, njihove se «van70

čulno/merne» osobine mogu – barem u osnovi – naslutiti preko anvelope EM signala, tj. «njihove senke» projektovane u naše «ovde-sada» kao jedan od pod-domena više (prave) Realnosti. Obzirom da, prema raspodeli stabilnih objekata u našem energija-prostor dijagramu, Teslini talasi pripadaju duhovnom aspektu naše realnosti, kao i činjenicu da su oni u tom segmentu Realnosti smešteni «dublje» od hertzovih talasa (za foton k=8, za Teslion k=9), sasvim je opravdano i logično očekivati njihovu mnogo veću interaktivnost sa emotivnim, mentalnim i spiritualnim aspektima ljudskog bića, baš kao i sa aurom. Drugim rečima, imajući u vidu tradicionalno holističke principe komplementarnih metoda lečenja, očito je da su Teslini talasi mnogo pogodniji za komunikaciju sa bićem jer je njihova koherentnost sa bio-strukturama mnogo veća od hercijanskih elektromagnetnih talasa. Moja višegodišnja teorijska i praktična istraživanja ukazala su na opravdanost tvrdnji samog Nikole Tesle o tome da on „ne radi sa hercijanskim talasima …“ i da je u stanju da kontroliše procenat emisije energije u formi hercijanske ili ne-hercijanske energije. Iako ova njegova izjava nije objašnjiva sa aspekta Maxwellove teorije, osim delimično preko pojmova specijalnih modova površinskih talasa (Norton wave, Zenneck wave i sl.) ili talasa sa negativnim talasnim brojem, moja teorijska i posebno praktična istraživanja učinjena u poslednje vreme govore u prilog istinitosti Teslinih izjava. Detaljnije informacije o Teslinim talasima, Tajni teslinih kalemova i sl., mogu se naći u ranijim brojevima KPV ili na mom sajtu (http://s.beotel.net/~gmarjanovic/). Polikontrastna interferentna fotografija je metod zasnovan na interakciji fotona reflektovanih od objekta snimanja sa bioenergetskim poljima što, nakon posebne tehnike (patent dr. Hary Oldfield) obrade snimka omogućuje vizuelzaciju mnoštva tih, inače „nevidljivh“, entiteta, čak i niza onih iz domena ezoterije kao što su aure, čakre, i sl. Moja teorijska predvidjanja da Teslini kalemovi specijalne konstrukcije, koje je on nazivao „extra coil“, poput one koju je koristio u svom Magnifying Amplifieru u Kolorado Springsu, emituju energiju u formi Teslinih Talasa, strukturno bitno različitih od klasičnih hercijanskih elektromagnetskih talasa, proverena je primenom ove izuzetno sofisticirane tehnike. Snimanje PIP kamerom i analizu snimaka Teslinih zavojnica je izvršio Prof. Dr. Ljubo Ristovski iz Instituta za bioenergetska merenja i istraživanja iz Beograda (BEMI Institut).

Iako je u eksperimentu korišten isti (MosFet) drajver za obe zavojnice, snimak polikontrastnom interferentnom kamerom je pokazao da klasična zavojnica uprkos ogromnog napona na top-loadu od oko 300.000 V i prisutnosti veoma sjajnih strujnica dužine desetak cm, izgled ambijentalnog polja kakvo je bilo pre uključenja uopšte nije promenjeno. Za razliku od ove, slika zavojnice koja je konstruisana po specijalnim Teslinim principima bitno je izmenila (BIO?)energetsku strukturu svoje okoline. Na snimku se jasno vidi da ona generiše stojeći talas, verovatno skalarne prirode, i emituje bljeskove energije, “zelene” po boji – koja je, kada je reč o bioenergetskim poljima, često povezana sa lekovitim, isceljujućim, zračenjem, energetskim balansom i blagostanjem … U zavisnosti od primenjene tehnike za korekciju toka i uticaja na različite energetske modalitete[1] životne sile primenjuje se više metoda. Najnovija tehnika iz domena komplementarnih metoda lečenja je “Tesla metamorfoza” gospodje Anje Petrović. Ova metoda ima dva aspekta: „Tesla metamorfozu lečenjem“ koja ima za cilj da dovede frekvenciju svetlosti 71

ljudskog tela do savršenog balansa i „Tesla metamorfozu svetlosnog tela“ koja dovođenjem u sklad frekvencije dnk čoveka sa frekvencijom dnk planete Zemlje i Univerzuma pospešuje razvoj svesti i opšti lični razvoj na svim nivoima: fizičkom, mentalnom, emotivnom. Bez uvodnih opisa istorijata razvoja naučne misli uopšte i tehničko tehnološkog napretka u oblasti medicine, ideje iznete u nekoliko prethodnih pasusa mogle bi “zvučati” kao “veoma teško prihvatljive”. Ipak eksperimentalni rezultati u radu sa pacijentima govore u prilog opravdanosti primene i ovakvih metoda lečenja. Ovo je i bio jedan od osnovnih motiva da se PIP kamerom urade i snimci tokom rada i primene metode “Tesla metamorfoze”. Snimanje i stručnu analizu PIP fotografija takodje je izvršio Prof. Dr. Ljuba Ristovski. Dobijene rezultate profesor Ristovski smatra fenomenima i ne ulazeći u teorijska tumačenja daje stručan komentar i objašnjenje onoga što je kamera zabeležila. Po njegovim rečima, na snimcima se jasno vidi da prisustvo teraputa bitno menja strukturu ambijentalnog polja koje poprima formu potpuno analognu onoj kakvu generiše i Teslina dodatna zavojnica. Ono što je najinteresantnije je činjenica da na obe slike potpuno dominiraju bioenergetska zračenja koja su specijalnom tehnikom vizuelizacije dr. H. Oldfield-a transformisana u ružičaste nijanse sa bljeskovima energije, zelenih po boji, koja pripada centralnom delu spektra, dakle energijama balansa odnosno bio-poljima sa isceljujućim dejstvom. Ipak, ono što je zaista ostavilo najdublji utisak na sve nas je činjenica da ovi snimci verifikuju ideju po kojoj Teslini (ne-hercijanski) talasi emaniraju direktno iz aktivnog etera što neodoljivo asocira ne Tesline principe luminoferoznog etra! Da nije reč o pukoj sličajnosti naglašavamo još jednu eksperimentalno verifikovanu, PIP kamerom zabeleženu činjenicu. Tokom snimanja Teslinog transformatora sa dodatnom zavojnicom utvrdjeno je da STRUKTURA BIO-POLJA kakvu je generisala ta zavojnica OSTAJE gotovo ISTA I NAKON ISKLJUČENJA ELEKTRIČNOG NAPAJANJA. Jedino što smo primetili je da se centralno loptasto polje, zeleno po boji, ipak – ali veooma sporo i gotovo neprimetno smanjuje. Očito je da je zavojnica na neki način „ekscitirala“ „vakuumsku strukturu“ tog dela prostora na način veoma blizak Teslinim tumačenjima. Sve ovo ukazuje nam da lečenje prevazilazi nivo naše svesti jer se praktičar mentalno ne fokusira ni na šta, već lečenje prepušta inteligenciji ove energije i energijama ljudskih tela. Podsećamo da je Tesla govorio o inteligenciji elektriciteta; Vivekananda je pisao kako Tesla „razgovara sa svojim raznobojnim svetlostima kao sa živim bićima“ … Sa aspekta klasično naučne misli, sasvim očigledna analogija u spektru bioenergetskih zračenja registrovanih tehnikom polikontrastne interferentne fotografije tokom primene najnovije komplementarne metode lečenja “Tesla metamorfoze” i Teslinog transformatora sa dodatnom zavojnicom, konstruisanoj po Teslinim principima, može biti tumačena (samo) kao kuriozitet – ali – to nikako ne može umanjiti naša čvrsta verovanja da su tradicionalna znanja, holistička shvatanja i Tesline tehnologije buducnost u svim domenima nauke, a time naravno i u medicini. Sve moje dosadašnje spoznaje, teorijska i praktična istraživanja učinjena ranije a posebno ona koja su ovde prezentovana, ukazuju ne samo na opravdanost ideje o tome da bi Teslini talasi mogli biti u službi medicine 21. veka nego i na značaj celokupnog Teslinog dela čija se grandiozna veličina može naslutiti i iz ovog teksta. Verujem da će to biti podsticaj mnogim, vrednim, pametnim i – pre svega – beskrajno radoznalim ljudima za nova i dalje ustraživanja.

Tajna Teslinih kalemova Datum postavljanja:Tue Jul 05, 2011 OGROMAN NAPON NA ZAVOJNICI Piše: Dipl. inž. Goran Marjanović

72

Niko i nigde nije dostigao (u smislu efikasnosti rada, a ne dužine varnice) ni približne rezultate kakve je svojevremeno postizao NikolaTesla. Da li je genijalni naučnik i izumitelj, uopšte, dostigao svoj konačni cilj? Zauvek ćemo ostati bez pouzdanog odgovora, obzirom da su njegovi eksperimenti s bežičnim prenosom energije prekinuti baš u završnoj fazi (grandiozni toranj na Long Ajlendu nikada nije završen), o drugim sličnim (na primer, eksperimenti sa radijantnom energijom) ostalo je veoma malo podataka. Koliki je upliv u svemu tome imalo drevno znanje? Piše: Dipl. inž. Goran Marjanović Veličanstvena građevina u Kolorado Springsu, koju je Nikola Tesla konstruisao da bi eksperimentisao sa bežičnim prenosom energije nije samo „običan transformator” kako se najčešće opisuje, nego mašina izuzetno velike složenosti (uprkos svojem prividno vrlo jednostavnom sklopu) i, zapravo, neka vrsta „overunity” mašine. Ovaj uređaj, kao mnogi drugi slične konstrukcije, često su poređeni sa Markonijevim, i sličnim radioprimopredajnicima, čiji je rad zasnovan na klasičnim (hercijanskim) EM talasima koji su podrobno opisani Maksvelovim jednačinama. Moramo imati na umu činjenicu da je bežični prenos energije kakav je Nikola Tesla želeo ostvariti, bio zasnovan na talasima „sasvim druge vrste”, na šta je i sam neprekidno ukazivao. Postoje brojni i veoma pouzdani pismeni dokazi, a jedan se može naći u U.S. patentu broj 5780, od 19.02.1900. godine, „Aparatura za prenos električne energije”/5/, u kojem Nikola Tesla kaže: „… Treba imati u vidu da je pojava koja je ovde u pitanju pri prenosu električne energije fenomen PRAVOG PROVOĐENJA i ne treba je zamenjivati sa pojavom električnog ZRAČENJA koja je do sada bila predmet posmatranja, a koja bi po svojoj prirodi i načinu prostiranja činila praktički nemogućim prenos iole znatnije količine energije na rastojanja od praktičnog značaja…” Kao što vidimo on i ovde, sasvim jasno i nedvosmisleno, ukazuje na činjenicu da njegov sistem bežičnog prenosa energije NIJE zasnovan na (klasičnim) EM talasima, stoga nije jasna doslednost u brojnim pokušajima da se rad njegovih uređaja ovog tipa objasni principima čije je temelje postavio Maksvel, a koji važe za prostiranje (hercijanskih) EM talasa, čijih je ograničenja (slabljenje s kvadratom udaljenosti) Nikola Tesla, očito, bio sasvim svestan. Sve analize Teslinih dostignuća, principa rada njegovih uređaja, funkcionalnost i efikasnost, vršena je sa aspekta naučno važećih teorija, u kojima pojam Teslinih nehercijanskih talasa jednostavno ne postoji (po našoj ideji izloženoj u /1/, ta mogućnost se, ipak, nazire u formi talasa nepostojanog oblika/Maksvelovi talasi koji imaju negativan talasni broj/), pa su i zaključci primereni takvoj analizi. Najblaže rečeno – nisu dovoljno tačni. U /1/ je dat primer zaključka da energija slabi s kvadratom udaljenosti (klasičan EM talas), zbog čega bi prenos bio ograničen na male snage i/ili udaljenosti, što je za Tesline talase sasvim netačno jer oni na svom putu od „predajnika” do „prijemnika” mogu biti, čak, višestruko pojačani zahvaljujući efektu višestrukog „prihranjivanja“ stacionarnog talasa, dakle istog onog efekta koji Tesla koristi i kod svojeg „ekstra coila”, zbog čega „na stotinak namotaja” dobija napone od oko 12 miliona volti!

73

Zadržava energiju Sa aspekta Modela KGE (kako je pokazano u /1/), nehercijanski talasi Nikole Tesle su zaista sasvimrealno moguće postojeći stabilni objekat jedinstva, baš kao što su to svi ostali, nauci do sada poznati, objekti korpuskularne ili talasne prirode. Štaviše, očekujuće osobine Teslinih talasa kakve nam nudi model KGE u punoj su saglasnosti sa „osobinama nepoznatih talasa”, neobičnih osobina uočenih u „nekonvencionalnim” eksperimentima sa uređajima iz oblasti „alternativne” fizike, popularno nazvanih „overunity” mašine (detaljnije u KPV br. 4). Prema podacima koji se mogu naći u Teslinom dnevniku iz Kolorado Springsa (/3/), konačna verzija „transformatora”, za razliku od većine drugih njegovih pronalazaka, dostignuta je tek nakon niza brojnih eksperimenata, i učinjenih izmena. Poznato je naime, da je Tesla svoje uređaje, koje je zamišljao, „video” u celosti, do najsitnijih detalja. Mogao je u mislima pratiti i analizirati njihov rad, dovodeći ih do savršenstva, da bi ih tek nakon toga izrađivao (neke i mnogo godina kasnije) bez ikakve potrebe za ma kakvim korekcijama. Međutim, njegova mašina (Teslin „transformator”) iz Kolorado Springsa, predstavljala je izuzetak. Brojne izmene i niz podešavanja koja je tokom izrade učinio govore u prilog našoj ideji da je to IZUZETNO SLOŽENA mašina, uprkos svoje prividne jednostavnosti, i zapravo vrlo komplikovan uređaj znatno većeg stepena složenosti od niza koje je, inače, konstruisao bez ikakvog napora. Pitanje, koje se ovde nameće samo od sebe: „Da li je Nikola Tesla, uopšte, dostigao svoj konačni cilj?”, zauvek će ostati bez pouzdanog odgovora, obzirom da su njegovi eksperimenti sa bežičnim prenosom energije prekinuti baš u završnoj fazi (grandiozni toranj na Long Ajlendu nikada nije završen), o drugim sličnim (na primer, eksperimenti sa radijantnom energijom) ostalo je veoma malo podataka. U svakom slučaju, naše je mišljenje da rad Teslinog „transformatora” teško može biti objašnjen klasičnim, konvencionalnim metodima. Zaista je više nego tragično, kako to kaže Keneth Corum (/4/), da mnogi, izuzetno stručni, iskusni i obrazovani ljudi koriste konstrukciju sa koncentrisanim parametrima, čak induktore, nazivajući ih Teslinim kalemovima, naravno podrazumevajući njihovu interakciju sa (za nauku jedino postojećim – hercijanskim) klasičnim EM talasima. Štaviše, Teslin „extra coil” – četvrtalasni rezonator koji ZADRŽAVA energiju (predstavlja antenu koja ne emituje), pri čemu se (samo ako je zavojnica pravilno podešena) preko odnosa napona stojećeg talasa omogućuje ogroman PORAST napona – i dan-danas za mnoge ostaje (samo) „(ne)običan kalem”. Uobičajena konstrukcija kalema kao zavojnice s mnogo namotaja tanke žice, prema Nikoli Tesli, najgori je mogući način za dobijanje visokih napona. Međutim, „extra coil” je zavojnica koja ima relativno mali broj 74

namotaja prilično debele žice, tačno određene dužine, debljine (minimalni termogeni gubici) i razmaka između namotaja (tzv. „rise time”,) koji su savršeno usklađeni sa radnom frekvencijom i dužinom trajanja varnice, čime se omogućuje dostizanje ogromnih potencijala. Ali NE u cilju dostizanja što veće strujnice, kako se to obično misli (to po Tesli predstavlja čist gubitak energije), niti zbog emitovanja što snažnijeg elektromagnetskog talasa (kako je to kod klasičnih, „hericjanskih” (Markoni) predajnika, nego zarad postizanja što snažnijeg (skalarnog) polja! Ovo su, verovatno, osnovni razlozi zbog kojih do sada niko i nigde nije dostigao (u smislu efikasnosti rada a ne dužine varnice) ni približne rezultate kakve je svojevremeno postizao NikolaTesla. U prilog ovakvom mišljenju govori podatak da je rad Teslinog transformatora često bio praćen nizom neobičnih efekata od kojih su najinteresantnije loptaste munje koje su ga, zapravo, ometale u radu jer su razarale i uništavale opremu, zbog čega je bio prisiljen da ih dobro prouči i pokuša da kontroliše. Iako postoje razna naučna tumačenja ovog fenomena, njihova „struktura” i mehanizam nastanka još nisu jasno definisani, pa je njihova proizvodnja, čak i u savremenim uslovima, manje ili više, slučajna. I prečnik Zemlje Kao što ćemo videti u delu koji sledi, Teslin „transformator”, sa aspekta modela KGE, ima SVE ključne osobine sasvim identične „overunity” mašinama koje su analizirane u /1/ (ili izvodno u KPV br. 4). Shodno tome, sasvim je opravdano očekivati slične efekte koje takvi uređaji ispoljavaju u svojem radu, pa pojava loptastih munja znatno osnažuje našu osnovnu ideju po kojoj se Teslin „transformator” nikako ne može opisati klasičnim pojmom transformatora jer genijalni izumitelj NAMERNO SLABI induktivnu vezu s dodatnim kalemom, što je sasvim SUPROTNO pojmu efikasnosti prenosa energije indukcijom u klasičnom smislu, a to je osnovna odlika transformatora. Isto tako, moramo priznati da su pojmovi zračenja i stojećih talasa, koji karakterišu rad ovog uređaja, zaista mnogo primereniji pojmu „magnifying amplifier”, koji je koristio Tesla, nego pojmu „transformator” koji se u praksi, nažalost, mnogo češće koristi. Imajući sve to u vidu, i osobine Teslinih talasa (objekat k=+9 modela KGE), pokušajmo analizom elektromehaničke strukture transformatora ukazati na njihovu međusobnu usklađenost ili uzajamnu „rezonantnost”. Na taj način, ne samo da je osnažena naša pretpostavka iznetu u /1/ (da su BAŠ Teslini talasi prenosioci „slobodne” energije), nego se ukazuje na mogućnost i, zaista, veliku verovatnoću da bi i sam Teslin „magnifying amplifier” mogao biti neka vrsta energetskog konvertora „slobodne” energije! Sve dosadašnje analize rada Teslinog transformatora, učinjene od strane raznih autora, zasnovane su na klasično-naučnim osnovama i obuhvataju izračunavanja niza parametara, kao što su induktivnost zavojnice, (samo)kapacitivnost, koeficijenti sprege i sl. U tehničko-matematičkom smislu one su, zaista, veoma korektne. Nažalost, neki zaključci koji su nužna posledica takvog stanovništva nisu u saglasnosti sa idejama i eksperimentalnim rezultatima koje je dostigao Nikola Tesla. Izvesna ograničenost koju nameće klasično tumačena teorija relativnosti (na primer, postulat o brzini svetlosti) onemogućuje „multidimenzionalno” shvatanje „geometrije” Teslinog uređaja i njoj odgovarajuće, dimenziono više, „strukture” interakcija, što je po našem mišljenju, presudno za nedovoljno jasno viđenje i tumačenje stvarnih energetskih transformacija uopšte, a posebno u stanju naglašenih „prostornovremenskih” deformacija (izuzetno jaka polja, kratkotrajni impulsi …), zbog čega nam je i rad Teslinog transformatora nejasan, bežični prenos energije neefikasan (nemoguć), a mnoge Tesline ideje jednostavno – besmislene. Model KGE nam ukazuje na sasvim suprotne mogućnosti. Po našim shvatanjima, poučen iskustvom iz bezbroj izvedenih i detaljno analiziranih eksperimenata, Tesla se trudio da njegovi uređaji za (bežični) prenos energije pored „normalnih”, električno-rezonantnih (LC) odnosa zadovolje još i neku vrstu „mehaničke” rezonanse zbog čega je mnogo pažnje poklanjao „geometriji” celokupnog sklopa, o čemu svedoče detaljne analize uticaja raznih izmena u prečnicima zavojnica, debljini žice, razmaku između pojedinih namotaja, visini zavojnice, njihovim međusobnim položajima, oblicima… Da je vodio računa samo o električnoj rezonansi, svi ovi detalji bili bi manje važni jer su vrlo brzo i veoma lako mogli biti kompenzovani. U prilog ovakvom mišljenju govori i činjenica da polazna veličina u konstrukciji dodatne zavojnice nije bio (npr.) broj namotaja, kako bi bilo „logično”, nego DUŽINA žice koja bi, po Tesli, trebala biti (približno) jednaka četvrtini talasne dužine električnog poremećaja u kolu (npr. /5/, str. 392). Zatim princip: koliko bakra u primaru – toliko bakra u sekundaru (manje namotaja deblje žice na primaru treba da ima približno istu masu kao i više namotaja tanje žice na sekundaru). Isto tako, da bi mašina mogla stupiti u rezonansu sa Zemljom, kako bi njen rad bio što efikasniji (citat iz /3/, str 482), Tesla daje sledeća uputstva: „1) Prečnik Zemlje treba da bude neparan umnožak četvrtine talasne dužine; 2) Treba primeniti takve oscilacije kod kojih je zračenje energije u vidu Hercovih elektromagnetnih talasa vrlo malo (!!!); 75

3) Najvažniji zahtev je da oscilacije traju duže od 0.084 sekunde, što je vreme potrebno talasu da ode i da se vrati iz tačke na suprotnoj strani Zemlje…” Rezonantnost sa frekvencijom sekundara u električnom smislu, Tesla je postizao pažljivim izborom tj. dimenzionisanjem kapaciteta tzv. „top-load”, kondenzatora na vrhu zavojnice u obliku lopte ili torusa. Oblo telo glatke površine je bilo nužno da bi se izbegle „prerane” strujnice (gubici energije), a njegova veličina određivala je kapacitet s kojim je dodatna zavojnica postajala četvrtalasni rezonator, beskonačnog otpora (visoke impedanse) na strani optrećenja, tako da se talas reflektovao bez promene faze, dok je na strani sekundara otpornost bila minimalna (niske impedanse – male unutrašnje otpornosti „generatora”), zbog čega se talas odbija menjajući fazu za 180 stepeni i na taj se način dovodi u fazu sa „novopristiglim” talasom iz „generatora”. Naime, putovanje talasa duž voda čija je dužina „jednaka četvrtini talasne dužine električnog poremećaja u kolu”, do „kraja” i nazad traje polovinu periode, pa je sada dvostruko reflektovani talas u fazi sa izvorom koji i dalje ubacuje energiju u vod (/4/, str. 49). Njihovim superponiranjem energija talasa raste, a proces energetskog „prihranjivanja” stacionarnog talasa se ponavlja do dostizanja probojnog napona ili izjednačenja termogenih gubitaka sa energijom talasa…

Stojeći talasi Saglasnost opisanog mehanizma s modelom KGE je, naprosto, neverovatna. Tesli nisu bile poznate postavke ovog modela ali je neku „opštu” električno-mehaničku rezonantnost svoje mašine dostigao nizom korekcija u kojima se veoma lako može uočiti konvergencija ključnih veličina ka vrednostima koje preferira naš model. Na primer (prema podacima iz dnevnika /3/), Tesla smanjuje broj zavoja sekundara od početnih 40 na 38, a zatim… 20, 18, ka konačnih 17, čime zapravo dobija PRAVU vrednost dužine žice… Slično se dešavalo i sa primarom, a posebno sa dodatnom zavojnicom o čemu postoje veoma detaljni opisi u dnevniku njegovih istraživanja /3/. Konačno možemo izneti mišljenje o „tajni Teslinih kalemova” i tumačenje strukturno energetskih transformacija koje se odigravaju u Teslinom transformatoru i opisati kako, po našem mišljenju, „radi” Teslin „magnifying amplifier”. Šematski prikaz njegove „multidimenzionalne rezonantnosti” dat je na slici 1, dok je na sl. 2 data uprošćenija verzija radi lakšeg uočavanja korelativnosti ključnih parametara. Ono što klasično-naučna analiza može videti (opisati, izračunati) prikazano je crvenom bojom, a nehercijanska (moja) verzija plavom. Lako se može uočiti 76

da klasična, (samo LC) hercijanska „rezonantnost” ne omogućuje punu „zatvorenost” transfera energije što kao posledicu ima njene gubitke jer je ciklus nezavršen, tj. „polovičan”! Rezultat su, uglavnom, samo velike „varnice” koje ne služe baš ničemu i nešto malo energije emitovane u formi klasičih EM talasa … što sve zajedno predstavlja praktično čist gubitak energije. „Nehercijanska” analiza ukazuje na sasvim suprotan efekat! Moramo naglasiti da je ovde analizirana „konačna” verzija „transformatora” iz Kolorado Springsa, ali je Tesla efekat stojećih talasa (zapravo, „spatial wavelength compression factor”…), uglavnom, koristio već od 1893. U stvari, prema /7/ 1894. se smatra godinom nastanka prave Tesline zavojnice (velocity inhibited, distributedelement, slow wave transmision line resonator) gde efekat povećanja napona ZNATNO premašuje „maksimalnu” veličinu Vout=Vin*(r / Csec)1/2 koju (u idealnom slučaju) dozvoljava teorija kola sa koncentrisanim parametrima (efekat koji je Tesla koristio ranije). Ključna razlika je sledeća: u rezonatoru sa raspodeljenim parametrima, kada gubici teže nuli, porast (pojačanje) napona je ograničen SAMO probojnom vrednošću između „top-load-a” i okoline. Ovde je cilj (za detalje vidi /7/) postići što manje strukturne gubitke i ZADRŽATI ŠTO VEĆI VSWR, dakle suprotno od onoga što se nastoji kod hercijanskih talasa, a što je radio, na primer, Markoni. Činjenica da je Tesla bio potpuno neshvaćen u svoje vreme zaista ne treba da nas čudi, ali mera nerazumevanja veličine Teslinog dela i dan-danas neprimerena je savremenim naučnim spoznajama. Ipak, prava veličina Teslinih veličanstvenih otkrića može se iskazati tek sa aspekta modela KGE, što će biti ilustrovano u delu koji sledi.

TAKO JE GOVORIO TESLA Datum postavljanja:Thu Sep 08, 2011 Piše: dipl. inž. Goran Marjanović Da li je genijalni fizičar i izumitelj srpskog roda znao za višedimenzionalne prostorno-vremenske strukture, na osnovu čega je smislio jedan od najkontroverznijih patenata – još neostvareni uređaj za korišćenje tzv. radijantne energije. Stručni saradnik časopisa „Kroz prostor-vreme” objašnjava eksperimentalno-teorijske provere postojanja Teslinih talasa i obrazlaže zašto su mogući „konvertori” kosmičke energije. Da li je genijalni fizičar i izumitelj srpskog roda znao za višedimenzionalne prostorno-vremenske strukture, na osnovu čega je smislio jedan od najkontroverznijih patenata – još neostvareni uređaj za korišćenje tzv. radijantne energije. Stručni saradnik časopisa „Kroz prostor-vreme” objašnjava eksperimentalno-teorijske provere postojanja Teslinih talasa i obrazlaže zašto su mogući „konvertori” kosmičke energije. Na samom početku ovog teksta moramo raščistiti jednu stvar. Perpetuum mobile u smislu klasično-naučnih postavki – ne postoji! Međutim, ideje o postojanju tzv. free energy uređaja koji bi po mom mišljenju mogli predstavljati neku vrstu (višedimenzionalnih) energetskih konvertora – ipak ne bi trebalo potpuno odbaciti. Naime, prema mojim istraživanjima, a u skladu s modelom kvantiranih gustina energije, čiji sam autor, objektivnu realnost – pored dela neke vrste subrealnosti koju vidi (meri …) i opisuje klasična fizika, kao neodvojivi i sastavni deo iste više realnosti, postoji još jedan – onaj koji predstavlja inverzno-opozitnu formu te (klasičnoj nauci dostupne) subrealnosti. Takvu (višu) realnost moguće je opisati samo preko višedimenzionalnih prostorno-vremenskih struktura (vidi KPV br. 3). S tog aspekta i u tom smislu, moguće je pretpostaviti mogućnost postojanja uređaja koji bi apsorbovali energiju „odnekuda” konvertujući je „na ovu stranu” i stvarajući tako privid „stvaranja slobodne energije” iz „ničega” i iz „nigde”, što ove uređaje, u asocijativnom smislu, čini bliskim perpetuum mobile mašinama i zbog čega im, možda, savremena nauka do sada nije poklanjala dovoljno pažnje. Ovo smatramo i jednim od osnovnih razloga zbog kojih su i mnoge ideje Nikole Tesle zapostavljene i napuštene kao jednostavno „nemoguće i neostvarljive” jer se „protive” spoznajama klasične nauke. Cilj našeg istraživanja i jeste da ove, prividno opozitne, stavove približimo, bez narušavanja stubova savremene fizike, kvantne teorije i teorije relativnosti i uz puno poštovanje Maksvelove teorije Uništeni zapisi

77

Jedan od možda najkontroverznijih patentiranih aparata Nikole Tesle jeste uređaj za korišćenje radijantne energije. Nažalost, osim nekoliko dokumenata u kojima je definisao osnovne principe (na primer, „Apparatus For The Utilization of Radiant Energy”, US Patent 685,957), detaljniji podaci o rezultatima koje je postigao nisu mi dostupni. Veoma je zanimljivo i to da su drugi zapisi brojnih eksperimentatora koji su koristili te ili slične principe rada, uglavnom uništeni ili su jednostavno nestali … (Jedan od takvih uređaja je tzv. Thomas Moray Radiant device /1/). Prema oskudnim zapisima, Tomas Henri Morej bio je jedan od prvih koji je na osnovu Teslinih patenata napravio neku vrstu konvertora „kosmičke energije”. Postoje, navodno, brojni svedoci, raznih zanimanja, niza njegovih eksperimenata /2/ u kojima je demonstrirao rad svojih uređaja. Prema meni dostupnim opisima /1/, rad tih uređaja zasnovan je na nekoj vrsti „transmutacije” jer su korišćene srebrna i bakarna šipka koje su se „trošile”. Svedoci su opisali da su sasvim slobodno mogli razgledati i premeravati sve delove uređaja, izuzev najvažnijeg dela: cevi-detektora: Pored dve zavojnice, step-down transformatora – odnosa 1000:1 – i nekoliko kondenzatora različite veličine, uređaj je koristio dve elektronske cevi kao oscilator. Ono što je ostalo kao najveća nepoznanica jeste cev detektora, detector tube, i činjenica da ove cevi nisu koristile termo-jonsku emisiju (nisu imale vlakno za grejanje) nego (neki?) radioaktivni izvor.

Ceo uredjaj je bio veličine omanjeg kofera, težine oko 20 kilograma, a po 17 sati neprekidno napajao je sijalice ukupne snage od 50.000 W! I kada bi bila priključena pegla (još 1 kW) sijalice nisu pokazivale ni najmanju promenu sjajnosti; pri tome, svetlost koju su emitovale bila je čisto bela, „na plavom kraju” spektra, a ne kao što je uobičajeno – na žutom. Na fotografijama sijalica koje su napajane radijantnom energijom mogu se videti veliki tamni prstenovi, opisani kao „krug crne magle” ili „vlastita senka” sijalice čija je cela „unutrašnjost” izgledala „belo usijana”. Veoma je interesantno da klasični voltmetri ili ampermetri nisu mogli izmeriti postojanje radijantne energije. Što je još neobičnije, svi veliki potrošači (nekoliko kilovata) bili su napajani provodnicima NESRAZMERNO malih prečnika, pri čemu su, štaviše, bili sasvim hladni! Tom energijom mogli su biti pokretani i motori, ali malo drugačije motani nego klasični, pri čemu su imali preko 36.000 obrtaja u minutu, u toku rada NISU SE grejali, a u mraku se oko njih mogla videti ljubičasta aura … Gde je „izvor” radijantne energije koju je koristio Tomas Henri Morej i kakva je je ona bila? Po rečima samog izumitelja: „… Mr. Moray believes there exists a band of vibrations or waves beyond the light rays”. Teslini opisi sunca kao nepresušnog izvora radijantne energije ukazuju na isti objekat, a naš model, kao što smo videli u prethodnom broju časopisa, nudeći teslion kao kvant nosilac Teslinih talasa, na neki način, potvrđuje isto. Nepouzdan rad Jedan od veoma neobičnih i interesantnih iz oblasti tzv. free-energy konvertora jeste Floyd Sweet-ov VTA uređaj. Imajući u vidu konstrukciju, bolji naziv bi, možda, Magnetic Amplifier ili Space energy Transductor. Ali širom sveta odomaćen je naziv Vacuum Triode Amplifier, a naročito Sweet’s Floyd VTA, iako uređaj, kako to u svom članku /3/ kaže Majkl Votson, niti koristi fizički vakuum kao izvor energije, niti imalo liči na triodu … O ovom aparatu postoji mnogo više podataka nego o Morejevom radijantnom uređaju i na Internetu se mogu naći podaci o nekoliko mogućih radnih verzija. U uputstvima za gradnju stoji napomena da on radi vrlo, vrlo nepouzdano dajući povremeno na svojim izlazima velike količine energije, čiji je izvor potpuno nepoznat. U suštini uređaj sačinjavaju dve (osnovne) zavojnice postavljene pod uglom od 90o, dakle u položaju u kojem je klasična EM indukcija minimalna i kako normalan 78

transformator NE MOŽE da radi, iznad, ispod ili unutar kojih se nalazi BaFe magnet, posebno pripremljen za rad VTA uređaja, postupkom koji se naziva kondicioniranje. To je, u stvari, dugotrajan postupak ponavljanja magnetiziranja ali u suprotnim smerovima, sukcesivno, sve dok se ne postigne sasvim specifičan oblik magnetnih domena unutar BaFe medijuma, pri čemu čak i fizička struktura magneta biva izmenjena tako da magnet „pamti” frekvenciju koju je imala „uzbudna” struja za vreme kondicioniranja (hiljadama amperzavoja !), pa će istu frekvenciju posle generisati na izlazu. Najbolji rezultati dobijaju se u radu sa frekvencijom od 400 Hz (u prethodnom broju smo ukazali na nimalo slučajnu vrednost ove frekvencije), pri čemu je dužina žice korišćene kao output coil oko 350 m, što takođe nije slučajna vrednost. VTA je, inače, uređaj koji pri „upumpavanju” energije od oko 1 MILIWAT, na izlazu daje celih 100 Wati, što zvuči naprosto neverovatno. Prerma opisu malobrojnih korisnika, on je u stanju da danima neprekidno daje energiju, pri čemu ispoljava izuzetno neobične efekte. Zašto onda tako velika efikasnost nije iskorišćena i taj uređaj se ne proizvodi u fabrikama?

Odgovor je jednostavan. Suština i pravi mehanizam rada ovog neobičnog uređaja, zapravo, NIKOME NISU POZNATI, iako postoje brojne analize i niz pretpostavki. To je osnovni razlog još veoma nepouzdanog i nepredvidljivog ponašanja ovog uređaja, čiji je rad propraćen nizom problema. Uređaj, na primer, jednostavnoprestane da radi na nepredvidivo-neodređeno vreme od nekoliko sekundi ili minuta, da bi zatim nastavio rad u kontinuitetu čija se dužina, takođe, ne može predvideti, a to može trajati danima. Zanimljiv je podatak da VTA uređaji, na primer, posle jačeg zemljotresa obavezno prestaju da rade neko (takođe neodređeno) vreme! Klasični obrasci vezani za broj namotaja i iskustvo u dobijanju željenog izlaznog napona sasvim su neupotrebljivi. Isto tako, konvencionalni instrumenti i metode merenja (amperi, volti, vati…) nisu u korelaciji s realnošću: dok voltmetar i/ili ampermetar pokazuju znatan porast (ili smanjenje) energije, sijalice kao potrošači ne ispoljavaju, baš, nikakve promene u osvetljaju, a važi i obrnuto! Podatak, koji budi najveću sumnju u verodostojnost jeste da VTA uređaji u toku rada GUBE NA TEŽINI. Naime, što je veće opterećenje, količina energije koju potrošač priključen na uređaj troši, veći je procenat težine koju uređaj gubi (!?), što se tumači porastom antigravitacije kao pratećem efektu korišćenja NEGATIVNE energije koju, navodno, generiše. Ništa manje egzotično ne zvuči ni podatak da amagneti i zavojnice koje sačinjavaju VTA uređaj imaju temperaturu za desetak stepeni Celzijusovih stepeni nižu od svoje okoline, ako se opterete snagom većom od 1 KW (!?). Štaviše, izazivanjem kratakog spoja na izlaznim žicama, nakon veoma jakog bleska svetlosti (briliant flash) u momentu dodira, žice će biti obložene INJEM (“… frost was observed on the wires …”)!!! Sniženje radne temperature VTA uređaja verifikovali su drugi istraživači (John Bedini, John R.R. Searl), a zbog naglašene korelativnosti s Teslinim objašnjenjem izvora radijantne energije napomenimo samo još zapažanje da noću sijalice slabije svetle nego danju, kada je njihova sjajnost primetno jača. Ovo je još jedan podatak koji govori u prilog ideje da bi „misteriozni” izvor Tesline radijantne energije mogao biti u sunčevom vetru. Značaj rezonance Postoji niz eksperimentalnih uređaja koji, navodno, stvaraju neuporedivo veću snagu od one koja im je upumpana na ulazu, ali većina je zasnovana na patentima i osnovnim principima koje je ustanovio Nikola Tesla. Sledeći uređaj koji ćemo analizirati jeste Michel Meyer-Mace solid state energy converter. Ovaj aparat /4/ je predstavljen na JLN Labs veb sajtu: ”The Quest For Overunity”, posvećenom istraživanjima slobodne energije, 79

autora Jean-Louis Naudina, u grupi projekata-uređaja: “Scalar EM research: The Time Energy Pump project”. Zaštićen je francuskim patentom: FR2680613 od 26.02.1993. godine. Prema napomeni gospodina J.L. Naudina, princip rada podseća na onaj kod Sweet VTA uređaja, pri čemu „… the Inductor coil can also be replaced by two simple magnets and the iron rod by a simple iron plate between them …”. Moje mišljenje je identično, s tim što ulogu gvozdene šipke kod VTA uređaja preuzimaju atomi gvožđa sadržani u BaFe supstratu. Kod Michel Meyer-Mace solid state energy converter-a koristi se feromagnetski nuklearno-rezonantni efekat (autori su ga nazvali efekat izotopske promene) koji se javlja unutar cilindrične gvozdene šipke (56Fe) na koju su namotane tri zavojnice. Krajevi šipke povezani su „U” profilom od mekog (56Fe) gvožđa, kako je prikazano na slici 3.

Prema opisu datom u patentnoj prijavi, prva zavojnica (coil#1) jeste generator stalnog magnetnog polja, jačine 0,5 T, zbog čega se napaja malom istosmernom strujom da bi se postigla što ravnomernija orjientacija nuklearnog spina svih atoma gvoždja (56Fe) unutar šipke. Druga zavojnica (coil#2) jeste „ulazni namotaj” koji, zapravo, predstavlja „aktivator nuklearne magnetne rezonance”. Napaja se sinusoidalnom strujom frekvencije 21 MHz i odgovarajuće veličine, tako da jačina polja iznosi 10-4 T dozvoljavajući tako rotaciju nuklearnih spinova atoma gvoždja za 1800. Treća zavojnica (coil#3), jeste „izlazni” namotaj ovog uređaja, a predstavlja kolektor, tj. neku vrstu „sakupljača energije” koja se tokom izotopske promene atoma gvožđa 56 u izotop 54 (isotopic mutation 56Fe in 54Fe), oslobađa u svim tačkama gvozdene šipke. Prema objašnjenjima samih pronalazača, za „unošenje” energije u jezgro atoma gvožđa 56 koja izaziva „izotopski efekat” koristi se princip nuklearne magnetske rezonance. Protoni (ovaj atom ih ima 26) atoma gvožđa 56 imaju početni nuklearni magnetni moment žiroskopskog kretanja koji je zavisan od realne mase atomskog jezgra. Gubitak realne mase (2 neutrona), koji je rezultat izotopske promene 56Fe u 54Fe, nadoknađuje se obnavljanjem energije kroz modifikaciju žiroskopskog momenta, povećanjem brzine rotacije. Tvorci smatraju da je sam proces izotopske promene zasnovan na činjenici da postoji razlika između totalne mase atoma gvožđa 56 (56.52 ajm, koja se dobija kao suma pojedinačnih masa od 26 protona, 30 neutrona i 26 elektrona, koji čine atom gvožđa 56) i realne mase celokupnog atoma gvožđa 56, koja ima vrednost 55.85 ajm. Ova razlika (defekt) mase odgovara određenom iznosu energije veze po nukleonu za taj atom i ona se razlikuje od energije veze po nukleonu za izotopski atom gvožđa 54 za tačno 105 eV. Ukoliko se baš tolika energija dovede na ulaznu zavojnicu (coil#2), taj „energetski dodatak” će izazvati nestabilnost atoma i radioaktivni prelaz atoma gvožđa 56 u izotop gvožđa 54, uz oslobađanje 2 neutrona koji će se prirodnom radioaktivnošću transformisati u vodonik. Taj proces bi, po tvrdnjama autora pronalaska, na izlaznoj zavojnici (coil#3), trebalo da generiše energiju od 20.000 eV. Pogodnom konstrukcijom ta se zavojnica može učiniti, ujedno, primarnim namotajem transformatora kojim se primljena (sakupljena) energija konvertuje u komercijalno upotrebljivu 80

formu, 110-220-380 V, frekvencije 50 do 400 Hz. Na taj način ovaj uređaj može predstavljati potpuno autonoman generator male snage. Iz prethodnog (moja interpretacija teksta iz patentne prijave) može se uočiti da opisani konvertor energije u svom radu koristi principe koji su veoma slični principima rada na kojima je zasnovan i rad VTA uređaja, čija je osnova Teslin Radiant Energy device. Sa aspekta modela, ti principi su, zapravo, sasvim identični, što nije ni malo neobično jer zakoni opšterezonantnih energetskih odnosa (energy density quantifying), koji najviše odgovaraju našem modelu, potpuno su saglasni sa Teslinim idejama o rezonanci čiji je značaj on stalno naglašavao. Teslini talasi Analizirajući pojam Teslinih talasa (KPV br. 3) i tesliona, njihovog kvanta nosioca, i polazeći od vrednosti poluprečnika Zemlje, došli smo do vrednosti mase mirovanja tesliona: m0 = 1.1*10-49 kg kojoj (u talasnočestičnom smislu) odgovara (Teslin) talas frekvencije 14.8 Hz i do „energetski graničnog“ (u klasično čestičnom, tj. čestično-talasnom smislu) objekta mase 2.97*10-48 kg, kojem (u talasno-čestičnom smislu) odgovara „talas” frekvencije 404.59 Hz ili talasna dužina od 741 480 m. Ova veličina talasne dužine iz „otuda”, projektovana “ovde”, u skladu sa postavkama modela VOS-a, ima vrednost λ = 702.16 m. Sve komercijalne antene imaju dipol veličine λ/2, pa bi u tom smislu ovom talasu odgovarala dužina od 351,08 metar. Činjenica da gotovo svi free energy konvertori najbolje rade na frekvenciji od oko 400 Hz, pri čemu dužina žice izlazne zavojnice ima vrednost veoma blisku vrednosti od 350 m (npr. Sweet’s Floyd VTA output coil ima 600 (about 600 turns) zavoja na telu dimenzija 6” x 4” + winding former, i to daje ukupnu dužinu žice od približno (16 cm* 2 + 11 cm* 2 + 2 cm) * 600 = 336 m što se od naše λ/2 dužine koja odgovara Teslinim talasima (351.08 m), zaista, neznatno razlikuje (uz mogućnost da, praktično, te dve veličine budu čak identične) – još jedna od činjenica koje govore u prilog osnovanosti naše ideje da je Nikola Tesla zaista (dok su Morej, Flojd i drugi samo razradili i unapredili njegove ideje) koristio sasvim novu vrstu talasa, kvalitativno različitih osobina od klasičnih EM talasa koji se, kako smo već rekli, od razlikuju u istom smislu u kojem se razlikuju i optički talasi od mikrotalasa ili gama od iks-zračenja. Da je Model KGE, naprosto, u neverovatnoj saglasnosti s realnošću, može se videti iz činjenice da dužina od 351.08 metara koja čini λ/2 dipol „ovde” gledana iz „tamo” ima vrednost λc = λ * 0.037 = 12.98 m (što predstavlja „talas” frekvencije f = c / l = 23 MHz). Vrednost koju smo dobili veoma je bliska vrednosti talasne dužine od 14.28 m, što odgovara frekvenciji signala od 21 MHz koji se dovodi na (coil#2) „aktivator nuklearne magnetne resonance”, tj. na ulaznu zavojnicu Michel Meyer-Mace solid state energy converter-a. Još je zanimljivije da energija talasa od 23 MHz ima vrednost (E=hv) 1.52 * 10-26J, što je veoma blisko vrednosti kinetičke energije koju imaju atomi gvožđa pri malim brzinama, reda veličine 0.5 m/s (1.15*10-26J), a u asocijativnom smislu to odgovara maloj promeni kinetičke energije atoma gvožđa izazvane „golicanjem” atoma signalom frekvencije od 23 MHz. Upravo identičan izraz koristi i Bearden u svom članku „Free energy – demystified” /5/, gde pominje vrlo simpatičan izraz tickler wave: „… In fact, the transmitter was designed to produce more than one such scalar earth resonance. At any distant point on the earth, a transmitter/receive station could have input a small tickler wave at this frequency into the earth, and its proper antenna tuned to the frequency of the scalar resonance would have produced enormous electrical power. …” Naravno, Bearden govori o Teslinim uređajima za bežični prenos energije, za koje već znamo da su električkigabaritno sasvim rezonantni, kako sa Zemljom, tako i sa teslionom. U vezi sa pomenutim razmišljanjima, kao još jednu ilustraciju univerzalnosti Teslinih spoznaja i njihove pune saglasnosti sa modelom KGE, navodim činjenicu da obrazac koji smo svojevremeno dobili analizom eksperimenata G. Nimtza /6/, a omogućuje izračunavanje (modelom) preporučenu dužinu „tunela”, d = 10 λ za konkretnu, u (tzv. Faster Then Light) eksperimentu korišćenu frekvenciju, primenjen na vrednost srednjeg prečnika Zemlje, daje vrednost talasne dužine od λ = Rz / 10 = 6.38*105 m ili „preporučene” frekvencije f = c/λ = 470 Hz (!) koja je veoma bliska nama dobro poznatoj vrednosti od 404,59 Hz, i što ukazuje na činjenicu da su pojmovi Teslinih talasa, tesliona i „Zemlje-tunela” u zaista veoma velikoj korelaciji. 81

Ovo bi, možda, mogao biti dovoljan razlog da se sve nerealizovane ideje Nikole Tesle ponovo preispitaju!

Reference: 1. Thomas Moray Radiant device”: http://www.twelvestar.com/Sourceworks/Thomas Moray.html 2. ”Reference Articles for Solutions to Tesla’s Secrets”: http://www.dnai.com/ ~zap/howitzer.htm 3. http://jnaudin.free.fr/vta/vtabuild/ 4. http://jnaudin.free.fr/html/mmcgen.htm 5. http://www.cheniere.org/ 6. ”Faster then light” : http://www.beotel.yu/~gmarjanovic/envip.html#lt

Ostvarivost Tesline ideje bežičnog prenosa energije Datum postavljanja:Tue Nov 22, 2011 Piše: dipl. ing. Goran Marjanović Jedna od možda najvrednijih ideja Nikole Tesle, koja je nažalost ostala nerealizovana, je bežični prenos energije… Po mom mišljenju, ova ideja nije san zanesenjaka nego realno ostvariva ideja jednog intuitivnog genija. Ja smatram da je je osnovni problem u prihvatanju ove Tesline ideje u tome što gotovo niko ne veruje Teslinim rečima već se njegovi originalni iskazi “prilagođavaju” danas važećim teorijama. Na Internetu se može naći mnogo stručnih radova, niza zaista kompetentnih autora, a njihov opšti zaključak je da je tako nešto nemoguće. U svim tim tekstovima, se na početku analize, uglavnom dosledno, citiraju Tesline reči, ali se zatim, tumačenjem pojmova koje je u svom opisu koristio Tesla, ti talasi svode na neku od formi površinskih talasa (Zenneck wave, Norton wave…) ili se objašnjavaju efektima kakvi se javljaju u zoni ‘’bližeg polja’’ (near field ~ E/H <> 377 d). U svakom slučaju, sve te analize su zasnovane na Maksvelovoj teoriji koja opisuje (u suštini – transverzalne) EM talase, koje je Tesla nazivao “Hercijanskim”.

Moja teza je da je Teslin sistem bežičnog prenosa energije zasnovan na talasima koji se i kvalitativno razlikuju od klasičnih EM talasa opisanih Maksvelovom teorijom, te učinjene analize, uprkos svojoj naučnoj korektnosti nisu relevantne. Naime, kvant nosilac EM interakcije je foton dok, po mojim teorijskim i praktičnim istraživanjima “NeHercijanski” talasi koje je spoznao Tesla imaju sasvim drugačiji kvant nosilac i, u skladu s tim, sasvim drugačije osobine i zakone prostiranja. Obzirom na to njihova različitost u odnosu na “Hercijanske” talase trebala bi biti analogna različitosti npr. zvučnih, dakle mehaničkih, talasa koji za svoje prostiranje zahtevaju ponderabilni medijum i klasičnih (Maksvelovih) EM talasa koji se mogu prostirati i u vakumu. Smatram da je to osnovni razlog zbog koga je Tesla “svoje” talase nazivao Ne-Hercijanskim, za koje ja predlažem da se zovu Teslinim Talasima. Evo nekoliko konkretnih činjenica koje govore u prilog ovoj ideji. Za bilo koju formu površinskog EM talasa očekivano vreme putovanja oko Zemlje približno iznosi: 6.38x106x2Pi / 3×108 = 133 milisec. Koristeći bilo koju vrstu EM talasa, njihovim slanjem kroz Zemlju, od predajnika do njegovog antipoda i nazad očekivano vreme putovanja je 4R / c = 85 millisec. Ovo naravno važi za EM signal koji bi se prostirao brzinom svetlosti što je moguće samo u visokom vakumu dok bi, u ovom razmatranom slučaju, zbog srednjih vrednosti permeabilnosti i permitivnosti Zemlje očekivana brzina bila višestruko manja. Ovo, naravno, važi za 82

Hercijanske EM talase opisane Maksvelovim jednačinama. Ipak, rezultat koji je Tesla dobio u Kolorado Springsu iznosi 84 milisec! (videti: Electrical Engineer – London, Dec. 24, 1909, p. 893) Podsetimo se Teslinih reči: «Imao Sam veliku sreću da otkrijem nove i zapanjujuće fenomene kakvi su obrtno magnetno polje, svetljenje bežične vakuumske cevi i mnoge druge efekte visokih frekvencija koji su zadivili svet. (…) Ali ono što me je impresioniralo kao lepše od bilo čega drugog je otkriće stacionarnih talasa koje sam načinio 1899., a koje je pokazalo da cela planeta na kojoj živimo, uprkos svojoj nepojmljivoj veličini, može biti naterana da odgovara treperenjem na najtiši šapat ljudskog glasa.» Do otkrića stacionarnih talasa Tesla je došao upotrebom svog «Uveličavajućeg Pojačavača» (Magnifying Amplifier) – uređaja čiju repliku, uprkos prividno vrlo jednostavne konstrukcije, još niko nije uspeo da napravi ni sa približnom efikasnošću. Činjenica je da je u svetu konstruisano više uređaja koji dostižu napone od više miliona volti i dužine varnica od nekoliko desetina metara, ali oni za svoj rad koriste višestruko veću snagu od one koju je koristio Tesla. Ali to je manje važno. Ono što ovde želim da naglasim je činjenica da svi ti uređaji emituju spektar sasvim različit od Teslinog «Magnifying Amplifier», a i, praktično, ne služe ničemu, osim za impresioniranje posmatrača svojim audio-vizuelnim efektima. Po mom mišljenju, Teslin uređaj iz Kolorado Springsa nije «običan» (vazdušni) transformator kako se on uglavnom predstavlja, nego multidimenzionalni oscilator koji generiše mnogo složeniji spektar energetskih fluktuacija, a koji, naravno, obuhvata i EM spektar. Gabariti i prostor-vreme odnosi svih elemenata, posebno tzv. dodatne zavojnice, imaju po meni isti, pa čak i mnogo veći, značaj od induktivno-kapacitivnih sprega koje se isključivo razmatraju u klasično naučnim analizama. Ovo smatram ključnim nedostatkom većine do sada učinjenih analiza i osnovnim razlogom nedovoljne efikasnosti svih dosadašnjih «kopija» tog uređaja. Ilustracije radi navodimo još nekoliko Teslinih opisa pojava: “… Iz mog električnog kola može se dobiti 90 procenata energije u formi elektromagnetskih talasa i 10 procenata u obliku električne struje koja se prostire kroz zemlju. Proces se može i obrnuti tako da se dobije 10 procenata energije u formi elektromagnetskog talasa i 90 procenata u formi električne struje koja se prostire kroz zemlju … …Naglašavamo da se u prenosu električne energije radi o fenomenu pravog provođenja koji nikako ne bi smeo biti zamenjen sa fenomenom električne radijacije (podvukao G.M.) čija priroda i načini prostiranja, koje smo ranije dobro proučili, ukazuju na praktičnu nemogućnost njihovog korišćenja za prenos iole značajnije količine energije na bilo koju udaljenost od praktičnog značaja.. … … Kao ideju, mogu navesti da bi korištena frekvencija trebala biti manja od dvadeset hiljada oscilacija u sekundi, iako bi kraći talasi mogli biti praktičniji. Najniža korištena frekvencija je šest oscilacija u sekundi i u tom slučaju imali bi samo jednu čvornu tačku na, ili u neposrednoj blizini, uzemljenja i – iako nam se može učiniti paradoksalnim, efekat bi se povećavao sa udaljenošću ( podvlačio G.M.) i bio bi najveći u regionu …” Upravo ove reči bile su povod da Teslinim istraživanjima posvetimo najveću pažnju. Naime, u mome modelu Kvantiranih Gustina Energije (KGE) postojao je objekat koji godinama nisam mogao naći u prirodi sve dok nisam naišao na prethodni citat. Naime, model KGE predstavlja pandan Mendeljejevog periodnog sistema elemenata s tim što su u njemu zastupljeni svi mogući objekti iz oblasti makro ili mikro svemira pa i oblasti duhovnosti – bez obzira jesu li oni (predominantno) talasnog ili supstancijalnog karaktera. Analizom srednjih gustina energije raznih objekata na celoj dimenzionoj skali od Plankove dužine do univerzuma, odavno poznata činjenica o kvantiranosti energije proširena je i na celokupnu kategoriju prostorvreme. Analizom gustine energije niza različitih objekata ustanovili smo da objekti najvišeg stepena stabilnosti, odnosno oni čije je vreme života mnogo duže od vremena njihovog formiranja kao takvih, tzv. stabilni objekti, 83

egzistiraju samo u izvesnom «prostor-vreme-masa-rezonantnom» stanju, u kojem masa, odnosno energija i deo prostora koji ona ispunjava ne mogu biti u nekom proizvoljnom, nego u tačno određenom – kvantovanom odnosu, reda k, gde je k prirodan broj, pri čemu je za sve njih uvek m ~ r2n, gde je m masa (stabilnog) objekta, r njegov poluprečnik, a n prirodan broj. Ustanovljeni odnos je isti za sve objekte na celoj skali veličina, od mikročestica do vaskolikog Univerzuma. Grafička interpretacija uspostavljenih odnosa, data na Sl. 1, ilustruje zaista neobičan ali harmoničan odnos objekata. Gotovo svi se nalaze na pravoj m ~ r2 (ili u njenoj neposrednoj blizini), pri čemu su u II kvadrantu smešteni objekti makrosvemira (planete, zvezde, galaksije…), u III kvadrantu objekti mikrosvemira (proton, elektron…), dok je čovek tačno na preseku II i III kvadranta, i to u tački zlatnog preseka između oblasti ‘’crnog’’ i ordinate. Oblasti IV kvadranta pripisan je duhovni aspekt naše realnosti, obzirom da je ispunjena (predominantno) talasnim objektima, kakvi su na primer oni koji karakterišu naše mišljenje (alfa talasčestica)… U skladu sa uvedenim postulatima modela, na mestu k9 (stabilni objekat reda k=+9) predviđen je objekat čija je oćekujuća vrednost mase mirovanja m0 = 1.1×10-49 kg, ili osnovna frekvencija od 14,8 Hz. Analiza odnosa EM zračenja i supstancijalnih objekata, prikazana na Sl. 2, pokazala je da bi ovom objektu na skali EM spektra odgovarala oblast ta lasnih dužina od 103 do 108 metara, odnosno frekvencije od oko 30 KHz do oko 1Hz. Činjenica da je frekvencija od 11, 7 Hz već poznata kao Teslina frekvencija, kao i to i da je Tesla preporučivao upotrebu frekvencija od 20 KHz do 6 Hz, što se odlično uklapa u očekujuće vrednosti modela za objekat k9, navodi me da za talasnu formu egzistencije tog objekta, u talas-čestica obliku, predložim ime: Teslini talasi. Model KGE, pored klasično-naučne slike sveta nudi i njenu inverzno-ogledalsku sliku kao sastavni deo iste realnosti, što je ilustrovano Sl. 3. U takvom, fraktalno-hologramski strukturisanom prostor-vreme-energija jedinstvu – egzistiraju objekti koji su uvek i talasne i čestićne prirode, a svoje predominantne osobine ispoljavaju u zavisnosti od relativne brzine objekta i posmatrača, kao i razlike u gustini energije posmatranog objekta i sredine kroz koju se taj objekat kreće. Ovakva struktura prostor-vreme-energija jedinstva omogućuje znatno bogatiju sliku i unutrašnje strukture pojedinih objekata i njihovih međusobno mogućih interakcija. Kada je reč o Teslinim tehnologijama, obzirom na postavke mog modela, i mogućnost posmatranja i analize objekata i sa njihove «inverzno-ogledalske strane», lako je uočiti brojne korelacije između, na primer, sunčevog sistema i Teslinog Magnifying Amplifier-a. Rezonantnost tog uređaja sa Zemljom je nesumnjiva, naravno ne u klasično-elektromagnetskom nego više u nekom opšte-energetskom smislu. Pokušaću ovo da ilustrujem jednim konkretnim primerom. Efikasnost rada Teslinog transformatora obično se analizira kroz prenose energije između primara i sekundara. Što je broj oscilacija primar-sekundar, sekundar-primar,…, manji, tj. što se «brže» energija prenese iz primarnog u sekundarni krug i što se manje energije reflektuje nazad to je efikasnost uređaja bolja. Prosečan «današnji» transformator, ostvaruje četiri do pet oscilacija, a oni najbolji, uz sva moguća podešavanja (pomoću osciloskopa, analizatora spektra…) radne frekvencije, sprege, faktora dobrote zavojnica i drugih parametara ostvaruju kompletan prenos energije u barem dve «oscilacije», dok je Tesla to uspevao u samo jednom jedinom «koraku»! Ipak, ovde zapravo želim da ukažem na nešto sasvim drugo. Pored ovih i ovakvih analiza iz klasično-naučnog domena, u cilju boljeg razumevanja rada Teslinog Magnifying Amplifier-a, smatram nužnim da istaknem sledeće: Poznato je da se svaki signal proizvoljno složenog oblika može razložiti na spektar različitih signala određenih frekvencija i amplituda. Drugim rečima, svaki objekat talasnog karaktera čini paket talasa. Prema mom modelu, ovo je sasvim analogno činjenici da supstancijalni objekat – onim što on jeste – čini skup čestica raspoređenih na određeni način u prostor-vremenu, odnosno atome, molekule …, odakle i proizilaze konkretne fizičkohemijske osobine datog materijala. I dok u klasičnoj elektrotehnici veoma mnogo vodimo računa o tome koji materijal koristimo za datu svrhu (praviti grejno telo u slučaju klasične grejalice od bakarne žice bilo bi besmisleno), kod talasnih pojava moja su razmišljanja zasnovana uglavnom na analizama spektralnofrekventnih odnosa, što je – po meni – korektno ali nedovoljno. Ono što smatram ključnim za razumevanje dimenziono složenijih pojava talasnog karaktera je oblik, odnosno envelopa signala. Drugim rečima, pored analize sadržine, jednako važnim smatram i analizu forme signala. Izučavanje samo frekventno amplitudnih odnosa i kapacitivno induktivnih karakteristika Teslinog transformatora sasvim je analogno prebrojavanju 84

koliko kojih slova ima u nekom tekstu bez pokušaja njegovog razumevanja. I da zaključim. Kod klasičnih EM talasa za prijem i predaju nam služi antena čija je veličina korelativna sa talasnom dužinom signala. Kod Teslinih tehnologija Ne-Hercijanskog tipa radi se o transferu dimenziono složenije energetske forme, pa su za to potrebni i odgovarajući uređaji kod kojih je klasična EM rezonancija potreban ali ne i dovoljan uslov za njihov uspešan rad. Teslini (Ne-Hercijanski) talasi, po mom mišljenju, u odnosu na klasične (Hercijanske) EM talase su dimenzino složenija for ma energetskih fluktuacija. Pri tome je deo EM spektra koji ja u «ovde-sada» posmatram ili merim samo njihov dimenziono niži «deo», tj. njihova «projekcija» ili 3D «senka» u meni merno-perceptivno dostupnom delu realnosti. Prema mojoj teorijskoj “viziji”, odnosno očekujućoj strukturnoj formi Teslinih talasa, do koje sam došao sintezom nekoliko opšte-važećih kosmičkih zakonitosti (Walter Russell, P.D. Uspenski, E. Sire, H. Hese …) i svojih opservacija tokom niza učinjenih, unekoliko nestandardnih eksperimenata zasnovanih na Teslinim tehnologijama, forma Teslinih talasa jednim delom predstavlja longitudinalno oscilovanje, a u svojoj suštini je multidimenzionalno oscilovanje (4D “disanje”), čija je projekcija u “našu” (3D “prostor”+1D “vreme”) realnost najsličnija naizmenično-rastuće-opadajućim, pri tome ciklično opozitnim, vorteksnim strukturama svih energetskih fluktuacija, uključujući, naravno, i EM interakciju., što je ilustrovano Sl.3. Našu ideju o postojanju talasa koji bi pored klasičnih elektromagnetskih osobina ispoljavali i neke druge oblike interakcije sa okolinom pokušao sam da proverim u praksi. U jednom od eksperimenata, uz nešto nestandardnu postavku i upotrebu Teslinog transformatora dobio sam vrlo neobičan efekat prikazan na Sl. 4 Odgovarajućom kombinacijom ele-ktro-mehaničkih osobina horizontalno razapete žice i njenom kombinovanom, induktivno-galvanskom spregom sa sekundarom Teslinog transformatora, uz odgovarajuća podešavanja forme signala dobio sam neku vrstu dinamičko-stojećeg mehaničko-električnog talasa. Naime, kao što se na snimku može videti, žica je formirala sinusoidalan oblik, pri čemu se promenom mehaničkoelektričnih parametara broj “talasa” može menjati ali je za usvojenu koncepciju on nepromenjiv. U tom smislu može se govoriti o nekoj vrsti “stojećeg” talasa. Međutim, pošto žica rotira oko svoje uzdužne ose ima smisla i moja definicija kao dinamičko-stojećeg talasa, a pošto efekat objedinjuje supstancijalno talasne oscilacije opisao sam ga kao mehaničko-električni talas. Ipak ono što izdvajam kao kuriozitet je činjenica da, pod određenim uslovima, jedna polovina “žica-sinusoide” rotira na jednu stranu, recimo u smeru kazaljke na satu, dok istovremeno druga polovina rotira u suprotnom smeru. Sličnost sa mojom teorijskom ilustracijom Teslinih talasa je očigledna. Na kraju, mogu reći da je meni sasvim nesporno da je Nikola Tesla, pre više od stotinu godina, otkrio i koristio novu vrstu električnih talasa koje je on nazivao Ne-Hercijanskim, da bi naglasio njihovu različitost od klasičnih, Hercijanskih EM talasa. Imajući u vidu savremena istraživanja Teslini talasi bi možda mogli biti shvaćeni i kao (malo složeniji) oblik “nepostojanog moda” (negativan talasni broj) klasičnih (Hercijanskih) EM talasa. U svakom slučaju, mišljenje da je Teslin doprinos prosperitetu ljudske civilizacije završen pronalaskom obrtnog magnetskog polja, polifaznih struja, asinhronih motora i slično – smatram apsolutno pogrešnim i siguran sam da Teslino vreme tek dolazi. U skladu sa tim, ovim radom pokušao sam da objasnim prirodu Teslinih talasa i promovišem novu stabilnu česticu, kojoj dajem ime teslion, kao njihov kvant-nosilac, i pokazao da Tesline ideje o Ne-Hercijanskim talasima ne protivureče savremenoj nauci nego, šta više, uzimajući u obzir moje pretpostavke, uz potpunu saglasnost sa Maksvelovim jednačinama, zapravo osnažuju kvantnu teoriju i teoriju relativnosti.

85